Grad i zvezde

Hilvar mu uputi oštar pogled, očevidno ne razabirući njegov naum. Polip je izgledao uzbunen, a postojani otkucaji njegovih disajnih organa kao da su izgubili ritam nekoliko sekundi. A onda uzvrati, glasom koji nije sasvim držao pod kontrolom: „Mnogo godina smo raspravljali o tom problemu. Na žalost, ne možemo napustiti Šalmiran, tako da svet mora doći ovamo, ma koliko to dugo trajalo.“

„Imam nešto bolje na umu“, reče Alvin nestrpljivo. „Tačno je da ti moraš ostati ovde u jezeru, ali ne vidim razlog zbog čega tvoj sadrug ne bi pošao sa nama. Možemo se vratiti kad god on to poželi ili kada tebi bude potreban. Mnoge stvari su se promenile od kada je gospodar umro, stvari koje bi trebalo da znaš, ali koje nikada nećeš razumeti ako ostaneš ovde.“

Robot se nije micao, ali u agoniji neodlučnosti polip je potpuno zaronio ispod površine jezera i zadržao se tamo nekoliko minuta. Možda je za to vreme vodio bešumu raspravu sa svojim sadrugom; više puta je započinjao da izranja, a onda bi se predomislio i ponovo uronio. Hilvar je iskoristio ovu priliku da izmenja nekoliko reči sa Alvinom.

„Voleo bih da znam šta nameravaš“, reče on blago, polušaljivim, poluozbiljnim glasom.

„Ili možda ni ti sam ne znaš.“

„Sigurno je“, uzvrati Alvin, „i tebi žao ovih jadnih stvorenja. Zar ti se ne čini da bi bilo plemenito izbaviti ih?“

„Čini mi se, ali te već dovoljno poznajem da sam sasvim siguran kako čovekoljublje nije jedno od tvojih izrazitijih osećanja. Sigurno imaš na umu nešto drugo.“

Alvin se skrušeno osmehnu. Čak i ako mu Hilvar nije čitao misli — a nije imao razloga da posumnja u to — jamačno mu je čitao karakter.

„Tvoji sunarodnici imaju zadivljujuće mentalne moći“, uzvrati on, pokušavajući da skrene razgovor sa opasnog terena. „Mislim da će oni način načina da pomognu robotu, ako već ne životinji.“ Govorio je veoma prigušeno, kako bi to ostalo samo izmenu njih dvojice. Možda je ova mera opreza bila beskorisna, ali ako je robot i uhvatio njihov razgovor, to ničim nije pokazao.

Srećom, pre no što je Hilvar stigao da nastavi ispitivanje, polip još jednom izroni iz jezera.

U toku poslednjih nekoliko minuta veličina mu se prilično smanjila, a pokreti su mu postali nesreneniji. Pred Alvinovim očima, jedan komad složenog, prozračnog tela odvalio se od glavne mase i raspao u mnoštvo manjih grumenova koji su se brzo razilazili. Stvorenje je počelo da se rastače u njihovom pisustvu.

Kada je ponovo progovorilo, glas mu je bio varav i teško razumljiv.

„Sledeći ciklus počinje“, prokrklja ono svojevrsnim ropčućim šapatom. „Nismo očekivali tako brzo... samo nekoliko minuta preostalo... podražaj odveć veliki... ne možemo izdržati još dugo...“

Alvin i Hilvar zurili su u stvorenje sa užasnutom opčinjenošću. Iako je proces kome su prisustvovali bio prirodan, nije bilo nimalo prijatno posmatrati razumno stvorenje u samrtnom ropcu. Takone ih je prožeo mračni osećaj krivice; on je bio nerazuman, pošto će postati sasvim bespredmetan kada polip bude započeo novi ciklus; menutim, tištala ih je pomisao da odgovornost za ovaj prerani preobražaj, koji je usledio kao posledica neuobičajenog napora i uzbunenja, pada isključivo na njihovo prisustvo.

Alvin je shvatio da mora brzo delati ili će sigurno propustiti priliku — možda za nekoliko godina, a možda i za mnogo stoleća.

„Šta si odlučio?“ upita Alvin žurno. „Ide li robot sa nama?“

Usledila je agonijska pauza, dok je polip pokušavao da nagna svoje telo koje se raspadalo da se pokori njegovoj volji. Govorna dijafragma je podrhtavala, ali nikakav čujan zvuk nije dolazio od nje. A onda, kao u očajničkom gestu opraštanja, ono mlitavo mahnu svojim tananim izraštajima, pa ih pusti da padnu natrag u vodu, gde se oni odmah raspršiše i počeše da se razilaze po jezeru. Ceo preobražaj bio je gotov samo za nekoliko minuta. Od stvorenja nije preostao nijedan delić koji bi u prečniku bio veći od nekoliko centimetara. Voda je bila puna sićušnih, zelenkastih grumenova, koji su izgledali kao da poseduju vlastiti život i pokretljivost i koji su brzo nestajali po prostranstvu jezera.

Talasanje na površini vode sada se sasvim primirilo; Alvin je znao da više nema postojanih otkucaja koji su se oglašavali iz dubine. Jezero je ponovo bilo mrtvo — ili se bar tako činilo.

Ali bio je to varljiv utisak; jednoga dana, nepoznate sile koje nikada nisu propuštale da izvrše svoju dužnost u prošlosti ponovo će se ustrojiti — i polip će još jednom biti ronen. Bila je to neobična i čudesna pojava, pa ipak, da li mnogo neobičnija od ustrojenja ljudskog tela, koje i samo predstavlja ogromnu koloniju zasebnih, živih ćelija?

Alvin nije imao mnogo vremena za ova razmišljanja. Morio ga je osećaj pogreške, premda uopšte nije jasno postavio cilj ka kome je težio. Izvanredna prilika je propuštena i možda se nikada više neće ponoviti. Tužno je gledao preko jezera; trebalo je da prone izvesno vreme pre no što mu je um registrovao poruku koju mu je Hilvar tiho izgovorio u uho.

„Alvine“, reče mu prijatelj blago, „mislim da si ostvario svoj naum.“