Grad i zvezde

„I meni“, odgovori Hilvar, glasom koji je odavao uzburkana osećanja. „Nadao sam se da ćeš moći da ostaneš ovde.“

„Misliš li da je u redu ono što Seranis želi da preduzme?“

„Ne okrivljuj moju majku. Ona samo izvršava ono što joj se naloži“, uzvrati Hilvar. Iako mu nije odgovorio na pitanje, Alvin nije imao srca da mu ga ponovo postavi. Nije bilo pošteno izlagati takvoj kušnji njegovu prijateljsku privrženost.

„Reci mi nešto drugo“, upita ga Alvin. „Kako me tvoji sunarodnici mogu zaustaviti, ako pokušam da pobegnem sa neokrnjenim sećanjem?“

„To bi bilo lako. Ako probaš da bežiš, preuzeli bismo kontrolu nad tvojim umom i nagnali te da se vratiš.“

Alvin je očekivao ovakav odgovor i on ga nije obeshrabrio. Želeo je da može da ima poverenja u Hilvara, koga je očigledno poganalo njihovo predstojeće razdvajanje, ali nije se odvažio da izloži opanosti svoje planove. Veoma pažljivo, ispitujući svaku pojedinost, proverio je jedini put koji ga je mogao vratiti u Diaspar pod uslovima koje je on izabrao.

Postojao je samo jedan rizik sa kojim se morao suočiti i od koga se ni na koji način nije mogao zaštiti. Ako Seranis prekrši dato obećanje i une u njegov um, sve brižljive pripreme koje je preduzeo pašće u vodu.

Pružio je ruku Hilvaru, koji je čvrsto steže, ali nije bio u stanju da izusti ni reči.

„Hajdemo dole kod Seranis“, reče Alvin. „Voleo bih da vidim neke ljude u selu pre no što odem.“

Hilvar je nemo krenuo za njim u utihlu svežinu kuće, a zatim kroz predvorje i prsten obojenog stakla koji je okruživao zdanje. Seranis ga je sačekala tamo, sa mirnim i odlučnim izrazom lica. Znala je da Alvin pokušava da prikrije nešto od nje, i ponovo je razmislila o merama predostrožnosti koje je preduzela. Kao što bi čovek koga očekuju veliki napori zategao prethodno svoje mišiće, ona je proverila sve vrste prinuda kojima će možda morati da pribegne.

„Jesi li spreman, Alvine?“ upita ga.

„Potpuno“, uzvrati Alvin sa izvesnim prizvukom koji je nagna da ga podozrivo pogleda.

„Onda će biti najbolje da odagnaš sve misli iz uma, kao što si ranije učinio. Posle toga, ništa više nećeš osećati ni znati, sve dok se ponovo ne naneš u Diasparu.“

Alvin se okrenuo prema Hilvaru i kazao mu hitrim šapatom koji nije dopro do Seranis: „Do vinenja. Hilvare. Ne brini, vratiću se.“ Onda je ponovo pogledao Seranis.

„Ne zameram vam zbog ovoga što preduzimate“, reče. „Vi jamačno verujete da je to najbolje, ali mislim da niste u pravu. Diaspar i Lis ne treba večno da ostanu razdvojeni; jednog dana će možda očajnički biti potrebni jedan drugom. Zbog toga se vraćam kući sa svim onim što sam saznao... i ne verujem da me možete sprečiti u tome.“

Nije više oklevao, i to je bilo dobro. Seranis se nije pomerila, ali on je osetio kako mu telo izmiče kontroli. Snaga koja je potiskivala njegovu vlastitu volju bila je veća nego što je očekivao i on u trenu shvati da mnogi skriveni umovi sigurno pomažu Seranis. Bespomoćno je počeo da korača natrag u kuću i u času užasa pomisli da mu je plan pao u vodu.

A onda sevnu blesak čelika i kristala i metalne ruke brzo se obaviše oko njega. Telo mu se borilo protiv njih, što je on znao da će se dogoditi, ali otpor je bio uzaludan. Izgubio je tle pod sobom i u magnovenju je opazio Hilvara, okamenjenog od iznenanenja, sa tupavim osmehom na usnama.

Robot ga je nosio desetak stopa iznad zemlje, znatno brže nego što je čovek bio u stanju da trči. Seranisi je bio potreban samo trenutak da prozre njegovo lukavstvo i Alvinovog opiranja nestade kada ona prestade da ga kontroliše. Ali još nije bila poražena; usledilo je ono čega se Alvin pribojavao i on se upro iz sve snage da mu se suprotstavi.

U svesti su najednom počela da mu se bore dva razdvojena bića, od kojih je jedno stalo da moli robota da ga spusti dole. Pravi Alvin je bez daha iščekivao, pružajući tek neznatan otpor silama protiv kojih je znao da nema nikakvih izgleda. Bilo je to kockanje; nije se moglo unapred predvideti da li će njegov nepouzdani pomagač izvršiti narenenja složena poput onih koja mu je dao. Ni pod kakvim okolnostima, kazao je robotu, ne sme se pokoriti nekoj njegovoj budućoj komandi sve dok se ne nane na sigurnom u Diasparu. Takva su bila narenenja. Ukoliko ih se robot bude pridržavao, Alvinova sudbina nalaziće se izvan upliva ljudi.

Ne oklevajući ni trena, mašina je hitala putem koji joj je on brižljivo zacrtao. Deo njega i dalje je ljutito zahtevao da bude spušten, ali već mu je bilo jasno da je spasen. I Seranisi je to postalo jasno istog časa, pošto su sile u njegovom mozgu obustavile menusobni rat. Ponovo je stekao spokojstvo, kao i mnogo vremena ranije jedan drugi pustolov, kada je, privezan za katarku svog broda, čuo kako pesma Sirena zamire u daljini, preko mora tamnog poput vina.

15.