Grad i zvezde

Kada su se zidovi zaklopili oko njega, Alvin je materijalizovao svoj omiljen ležaj i bacio se na njega. Raskomotivši se u poznatoj sredini prizvao je iz jedinica sećanja svoja poslednja slikarska i skulpturska ostvarenja i počeo da ih preispituje kritičkim pogledom. Ako ga ranije nisu zadovoljavala, sada su mu izgledala kao potpuni promašaji i on se više nije mogao ponositi njima. Osoba koja ih je stvorila nije više postojala; za nekoliko dana koje je proveo izvan Diaspara, Alvinu se činilo da je prikupio iskustvo čitavog jednog ljudskog veka.

Obrisao je sve te mladalačke tvorevine, uništivši ih zauvek, umesto da ih vrati u Banke Sećanja. Soba je ponovo bila prazna, izuzev ležaja na kome se opružio i robota koji je i dalje gledao širokim, nedokučivim očima. Šta li on misli o Diasparu? Odmah mu je palo na um da robot ovde nije stranac, pošto je poznavao grad iz razdoblja poslednjih dana kontakta sa zvezdama.

Tek kada se sasvim saživeo sa atmosferom doma, Alvin je počeo da poziva prijatelje.

Najpre se odlučio za Eristona i Etaniju, premda znatno pre iz osećaja dužnosti, nego iz stvarne želje da ih ponovo vidi i da razgovara sa njima. Nimalo mu nije bilo žao kada su ga njihovi komunikatori obavestili da ih je trenutno nemoguće dobiti, ali im je ipak ostavio kratku poruku u kojoj ih je obavestio da se vratio. Bilo je to sasvim nepotrebno, pošto je ta činjenica do sada sigurno bila poznata čitavom gradu. On se, menutim, nadao da će mu roditelji ceniti ovaj znak pažnje. Počeo je da vodi računa o drugima, premda još nije shvatio da, poput mnogim ostalih, i ova vrlina malo vredi ukoliko nije spontana i nesračunata.

A onda, pokrenut iznenadnim porivom, pozvao je broj koji mu je Kedron davno dao u Loranovoj kuli. Nije, naravno, očekivao nikakav odgovor, ali nije bila isključena mogućnost da mu je Kedron ostavio poruku.

To se pokazalo tačnim; ali sama poruka bila je krajnje iznenanujuća.

Zid se rasplinuo i Kedron se pojavio pred njim. Lakrdijaš je izgledao umorno i nervozno, nimalo kao samouverena pomalo cinična osoba koja je Alvina povela stazom što ga je dovela u Lis. U očima mu se održavala neka mora, a progovorio je kao neko ko ima na raspolaganju sasvim malo vremena.

„Alvine“, poče on, „ovo je snimak. Samo ga ti možeš primiti, a posle toga dopušteno ti je da činiš s njim šta ti je volja. Biće mi sasvim svejedno.

Kada sam se vratio u Grob Jarlana Zeja, ustanovio sam da nas je Alistra uhodila. Mora da je kazala Veću da si ti otišao iz Diaspara i da sam ti ja pomogao u tome. Proktori su ubrzo počeli da me traže, tako da sam odlučio da se sakrijem. Navikao sam na to: činio sam to i ranije, kada bi se dogodilo da moje lakrdije nisu primljene sa oduševljenjem.“ (Sada je zaiskričio stari Kedron, pomisli Alvin.) „Oni me ne bi pronašli ni za hiljadu godina, ali nekom drugom to umalo nije pošlo za rukom. U Diasparu ima stranaca, Alvine; oni su jedino mogli doći iz Lisa i siguran sam da traže mene. Ne znam šta to znači, a i ne dopada mi se. Činjenica da su me gotovo uhvatili govori da raspolažu telepatskim moćima. Sa Većem mogu da se nosim, ali ovo je nepoznata opasnost od koje zazirem.

Stoga sam se odlučio da dobrovoljno preduzmem korak na koji bi me Veće verovatno primoralo, pošto mi je i ranije pretilo time. Idem tamo gde me niko ne može uhoditi i gde ću izbeći sve promene koje su na putu da se zbiju u Diasparu. Možda je glupo što to činim; to će samo vreme moći da pokaže. Saznaću odgovor jednog dana.

Sigurno poganaš da sam odlučio da se vratim u Dvoranu Stvaranja, u bezbednost Banki Sećanja. Ma šta se dogodilo, ja se uzdam u Centralni Kompjuter i sile kojima on upravlja po dobrobit Diaspara. Ukoliko se nešto pokvari u Centralnom Kompjuteru, svi smo izgubljeni. U suprotnom, nemam se čega bojati.

Kada ponovo budem izišao u Diaspar, činiće mi se da je protekao samo jedan tren, premda će u menuvremenu proći pedeset ili sto hiljada godina. Pitam se kakav ću grad onda zateći.

Biće neobično ako i ti budeš tamo; pretpostavljam da ćemo se jednoga dana ponovo sresti. Ne mogu da kažem da li željno očekujem taj susret ili ga se bojim.

Nikada te nisam razumeo, Alvine, premda je bilo trenutaka kada sam bio dovoljno tašt da pomislim kako mi je to pošlo za rukom. Samo Centralni Kompjuter zna istinu, kao što zna istinu i o ostalim Jedinstvenima, koji su se pojavljivali s vremena na vreme tokom vekova, da bi im se potom gubio svaki trag. Da li si ustanovio šta se doganalo sa njima?

Jedan od razloga, mislim, što sam se otisnuo u budućnost jeste nestrpljenje. Želim da vidim ishod onoga što si ti započeo, ali me baš mnogo ne zanimaju menjuigre, za koje podozrevam da bi mogle biti neprijatne. Radoznao sam da vidim da li ćeš ti, u tom svetu u kome ću se ja naći kroz samo nekoliko minuta prividnog vremena od sada, biti upamćen kao tvorac ili rušilac, odnosno da li ćeš uopšte biti upamćen.