Kruna mačeva

„Još glasina? Veruješ li u priče o hiljadama koje hitaju u Kaemlin radi proglašenja tog bestidnog pomilovanja." Nije to bilo najmanje što je al’Tor napravio, ali jedva da je bilo vredno brige. To je samo gomila đubreta koju treba pažljivo ukloniti pre nego što Elejnu krunišu u Kaemlinu.

„Naravno da ne, majko, ali...“

„Tovejn će voditi; ovaj zadatak po pravu pripada Crvenima.“ Tovejn Gazal je petnaest godina odsustvovala iz Kule, dok je Elaida nije prizvala nazad. Druge dve Crvene sestre, koje su istovremeno podnele ostavku i „dobrovoljno" se povukle, bile su sada žene nemirnih očiju. Za razliku od Lirene i Cutame, Tovejn je u svom usamljeničkom prognanstvu samo očvrsla. „Povešće pedeset sestara.“ U toj Crnoj kuli nije moglo biti više od dva-tri muškarca koji su zbilja mogli da usmeravaju, Elaida je u to bila sigurna. Pedeset sestara će ih lako nadvladati. A opet, moglo je biti i drugih s kojima se treba nositi. Prilepci, sledbenici, budale pune uzaludne nade i umobolnog slavoljublja. „A povešće i stotinu – ne, dve stotine – Stražara."

„Jesi li sigurna da je to mudro? Govorkanja o hiljadama su zasigurno luda, ali uhoda Zelenih u Kaemlinu tvrdi da ih ima preko četiri stotine u toj Crnoj kuli. Pametan čova. Izgleda da je prebrojao kola za snabdevanje na putu iz grada. A znaš i za glasine kako je Mazrim Taim s njima."

Elaida se napregnu da joj lice ostane nepomično, ali jedva je uspevala. Ona je zabranila pominjanje Taimovog imena i ogorčilo ju je što se nije usuđivala – nije se usuđivala! – da Alvijarin nametne pokoru. Gledala ju je pravo u oči; odsustvo makar površnog „majko" ovoga je puta bilo upadljivo. A tek smelost da je pita jesu li njene odluke mudre! Ona je bila Amirlin Tron! Ne tamo neka prva među jednakima; Amirlin Tron!

Otvorivši najveću lakiranu kutiju, ona izloži pogledu izrezbarene minijature od slonovače koje su se unutra nalazile. Često je bilo dovoljno samo tla dodirne svoju zbirku pa da se smiri, a i time je, kao i pletenjem, u čemu je uživala, svima prisutnima pokazivala gde im je mesto; pravila se kako poklanja više pažnje minijaturama nego onome što oni imaju da joj saopšte. Najpre izvadi pažljivo izrađenu mačku, sjajnu i glatku, potom savršeno odevenu ženu s čudnom malom životinjom nalik na čoveka prekrivenog krznom – nekom rezbarevom maštarijom – koja joj je čučala na ramenu. Konačno, posle dosta vremena, Elaida izabra izuvijanu ribu, tako pažljivo izrezbarenu da je izgledala kao prava, iako je slonovača vremenom požutela.

„Četiri stotine propalica, Alvijarin.“ Već je bila mirnija jer je Alvijarin stisnula usne. Samo na tren, međutim uživala je u svakoj pukotini na njenoj fasadi. „Ako ih ima i toliko. Samo budala može da poveruje kako više od nekolicine može da usmerava. Najviše! U deset godina pronašli smo samo šestoricu s tom sposobnošću. Samo dvadeset i četvoricu u poslednjih dvadeset godina. A ti znaš kako smo pročešljale zemlju. Što se tiče Taima...“ To ime joj oprlji usne; jedan jedini lažni Zmaj kom je uspelo da ga ne smire iako je bio u rukama Aes Sedai. To nije bilo nešto što bi želela da se upiše u Hronike za vreme njene vladavine, u svakom slučaju ne barem dok sama ne odluči kako će se to upisati. Za sada, Hronike nisu pominjale ništa osim njegovog zarobljavanja.

Palcem pređe preko riblje krljušti. „On je mrtav, Alvijarin, ili bismo odavno čule nešto o njemu. Ali ne kako služi al’Tora. Možeš li zamisliti da je od tvrdnje da je Ponovorođeni Zmaj spao na to da služi Ponovorođenog Zmaja? Možeš li zamisliti da je u Kaemlinu, a da Davram Bašer makar ne pokuša da ga ubije?“ Palcem je sve brže prelazila preko ribe od slonovače dok se podsećala kako se Vrhovni vojskovođa Saldeje nalazi u Kaemlinu, pod komandom al’Tora. Šta li Tebonija izvodi? Elaida sve to zadrža u sebi, lica okamenjenog poput svojih rezbarija.

„Dvadeset četvorka je previše opasan broj da bi se glasno izgovorio", posle značajne stanke progovori Alvijarin. „Jednako opasan koliko i dve hiljade. U Hronikama je zapisano samo šesnaest. Poslednje što nam sada treba jeste da te godine ponovo isplivaju. Ili da sestre, koje znaju samo ono što im je rečeno, saznaju istinu. Čak i one koje si dovela nazad, ćute.“

Elaida se smete. Koliko je njoj bilo poznato, Alvijarin je istinu o tim godinama doznala tek pošto su je uzdigli u Čuvarku, ali ona sama je imala neku ličniju predstavu. To Alvijarin nije mogla da zna. U svakom slučaju, ne zasigurno. „Kćeri, šta god da se obelodani, ja se ne plašim. Ko može meni da zada pokoru i za kakvu optužbu?“ Te su reči lepo zaobilazile istinu; nažalost, činilo se kako druga žena nije nimalo zadivljena.

„Hronike beleže nekoliko Amirlin koje su prihvatile javnu pokoru iz nekih, obično nejasnih razloga. No meni se uvek činilo da je to samo zato što Amirlin to i nije mogla drugačije da zapiše ako se našla u situaciji da nema drugog izbora osim...“