Nebeski oganj

Držala se pravo kao i uvek, ali njen uobičajeni korak – graciozno žustar, ali ipak žustar – ustupio je mesto nekom pomalo lelujavom klizanju. Kukovi i grudi su joj nekako došli do izražaja; nije se trudila da ih isturi – jednostavno se kretala tako da bude jasno da su tu. „Moj lorde, mi smo tri bespomoćne žene, izbeglice pred olujama što nailaze preko sveta.“ Njen oštri glas preinačio se u dodir mekog somota. Tamne oči joj behu osvetljene, kao neki plamteči izazov. „Izgubljene smo, i bez novca; štala gazda Nema poslužila nam je kao sklonište. Pogrešile smo, znam, ali bojale smo se noći.“ Jedna mala kretnja, blago dizanje i širenje ruku, dade joj za tren izgled potpune bespomoćnosti. Samo za tren. „Čovek zvani Dalin za nas je u stvari bio samo stranac, muškarac koji nam je ponudio zaštitu. U današnje vreme, usamljene žene neko mora čuvati, moj lorde. Ipak, bojim se da smo pogrešno izabrale.“ Raširila je oči, kao da mu nudi da napravi bolji izbor za njih. „On je uistinu taj koji je napao gazda Nema, moj lorde; mi bismo radije pobegle, ili radile da nadoknadimo ostanak te noći.“ Zaobišla je sto i dostojanstveno klekla kraj Brinove stolice; nežno je dodirnula prstima njegov zglob i pogledala ga u oči. Glas joj je zadrhtao, ali od njenog blagog osmeha svakom bi muškarcu srce brže zakucalo. Bio je izazovan. „Moj lorde, krive smo za neveliki zločin, ne za ovoliko za koliko nas optužuju. Predajemo ti se na milost. Molim te, lorde, sažali se na nas i zaštiti nas.“

Brin ju je dugo gledao u oči. Potom je pročistio grlo, odgurnuo stolicu, ustao i zaobišao sto sa suprotne strane. Uskomešaše se i seljani; muškarci se nakašljaše kao i njihov lord, a žene počeše da mrmljaju između sebe. Brin stade pred Min. „Kako se zoveš, devojko?“

„Min, moj lorde.“ Čula je Sijuanino prigušeno negodovanje, pa brže dodade: „Serenla Min. Svi me zovu Serenla, moj lorde.“

„Mora da ti je majka bila vidovita“, nasmeši se on. Nije prvi koji se tako poneo čuvši njeno ime. „Imaš li šta da izjaviš, Serenla?“

„Samo to da mi je jako žao, moj lorde, i da zaista nismo krive. Dalin je sve počinio. Molim za milost, lorde.“ Ovo nije ličilo ni na šta naspram Leanine molbe – ništa je i ne bi moglo nadmašiti – ali bilo je najbolje što je mogla ponuditi. Usta joj behu suva kao i ulica ispred vrata. Šta ako je zaista odlučio da ih obesi?

Klimnuo je glavom i prišao Sijuan, svejednako zagledanoj u pod. Uhvatio ju je rukom za bradu i podigao joj glavu da je pogleda u oči. „A kako je tvoje ime, devojko?“

Sijuan otrže glavu od njegove ruke i koraknu nazad. „Mara, moj lorde“, prošapta ona. „Mara Tomanes.“

Min tiho zaječa. Sijuan je očito bila prestravljena, ali je u isto vreme prkosno gledala muškarca. Min je čudilo što još nije naredila Brinu da ih smesta pusti na slobodu. Upitao ju je želi li nešto da izjavi, na šta je slabašnim šapatom odrično odgovorila; ipak, sve vreme ga je gledala kao da je vlast zapravo njena. Možda je umela da pazi na jezik, ali svakako nije umela da pazi na oči.

Nešto potom, Brin se okrenu. „Vrati se među svoje prijateljice, devojko“, oslovio je Leanu, prilazeći ponovo svojoj stolici. Vratila im se, a na licu joj se jasno videlo nezadovoljstvo, i nešto što bi Min kod svakog drugog nazvala zlovoljom.

„Evo moje odluke.“ Brin se uopšteno obratio prostoriji. „Zločini su ozbiljni, i ništa što sam čuo nije izmenilo te činjenice. Ako se trojica ljudi ušunjaju u tuđu kuću samo da bi ukrali po svećnjak, a jedan od njih nasrne na vlasnika, sva trojica su podjednako krivi. To se mora nadomestiti. Gazda Neme, platiću ti da ponovo izgradiš štalu i nadoknaditi cenu šest krava.“ Oči krupnog seljaka se ozariše, ali Brin dodade: „Karalin će ti izbrojati novac čim se bude uverila da su troškovi dobro procenjeni. Čujem da su ti neke krave u poslednje vreme bile jalove.“ Vitka žena u sivom zadovoljno klimnu glavom. „Za udarac u glavu, dajem ti jednu srebrnu marku. Ne žali se“, nepokolebljivo kaza čim je Nem zaustio. „Megan ume i gore od toga da te istuče kad se napiješ.“ Okupljeni se nasmejaše, podstaknuti Nemovim ljutim, posramljenim pogledom i Meganinim mrkim pogledima usmerenim na muža. „Takođe, povratiću ti svotu ukradenu iz kese. Čim Karalin utvrdi koliko je u njoj bilo.“ Nem i njegova supruga bili su podjednako razočarani, ali držali su jezik za zubima; očigledno su dobili koliko im i sleduje. Min oseti tračak nade.

Brin nasloni laktove na sto i okrenu se prema njoj i ostalim dvema. Njegove mirne reči svezaše joj stomak u čvor. „Vas tri ćete raditi za mene, za uobičajenu platu u svakom poslu koji vam bude dat, sve dok mi se ne vrati novac koji sam potrošio. Ne pomišljajte da sam popustljiv. Ako položite uverljivu zakletvu, nećete biti pod stražom, i možete raditi moje kućne poslove. Ako ne, sleduju vam polja, i neprekidan nadzor. Poljski poslovi se manje plaćaju, ali to je na vama da odlučite.“