Nebeski oganj

Elaidine usne se iskriviše. Kula je, u čitavoj svojoj istoriji, iz nužde često bila na oprezu – previše je bilo uplašenih, previše nepoverljivih – ali se ona sama nikada nije bojala nikoga i ničega. Sada se bojala.

Uperila je pogled u slike. Prva se sastojala od tri drvene ploče na kojima beše predstavljena Bonvin, poslednja od Crvenih proglašena za Amirlin Tron, pre hiljadu godina; žena zbog koje od tada više nijedna Crvena nije nosila ešarpu. Sve do Elaide. Bonvin, visoka i gorda, rukovodi Aes Sedai i iskorišćava Artura Hokvinga; Bonvin, prkosna, na belim zidinama Tar Valona, pod opsadom Hokvingove vojske; najzad Bonvin ponižena, na kolenima, lišena ešarpe i štapa pred Dvoranom Kule, jer je umalo dovela Kulu do propasti.

Mnoge su se čudile Elaidinoj naredbi da se ovaj triptih iznese iz skladišta, gde je ležao prekriven prašinom; premda nijedna nije otvoreno postavila pitanje, šaputanja nisu mimoišla Elaidu. Nisu razumele da je neophodan večiti podsetnik na cenu neuspeha.

Druga slika bila je savremenija, na raspetom platnu, preslikana sa crteža nekog uličnog umetnika s dalekog zapada. Unosila je još veći nemir među Aes Sedai koje bi je videle. Dva muškarca se bore među oblacima, kao da lete nebom, a umesto oružja vitlaju munjama. Jedan ima plameno lice. Drugi je mlad i visok, crvenkaste kose. Taj mladić je sejao strah; čak je i Elaida škrgutala zubima pred njim. Nije znala nagoni li je na to bes ili bojazan da će početi da cvokoće. Ali strahom se može, i mora ovladati. Vlast je najvažnija.

„Onda smo završile“, zaključi Alvijarin i polako ustade sa stolice. Druge se povedoše za njom, ispraviše haljine i šalove, spremne da pođu. „Očekujem da za tri dana...“

„Jesam li vam dopustila da odete, kćeri?“ Ovo behu prve reči koje je Elaida izgovorila otkad ih je pozvala da posedaju. Iznenađeno su je pogledale. Iznenađeno! Neke pođoše natrag ka stolicama, ali nimalo užurbano. Bez ijedne reči izvinjenja. Nije smela dozvoliti da dođe do ovoga. „Pošto ste već ustale, tako ćete i ostati sve dok ne završim.“ Ovo je na tren zbunilo žene koje već behu napola sele, ali Elaida nastavi sve dok se nisu oprezno uspravile. „Nisam čula da pominjete potragu za onom ženom i njenim saputnicima.“

Nije bilo potrebno imenovati tu ženu, Elaidinu prethodnicu. Znale su o kome govori; takođe, Elaidi je svakoga dana sve teže padala i sama pomisao na ime prethodne Amirlin. Za sve sadašnje nedaće“ – sve! – bila je zaslužna ta žena.

„Nije lako“, odvrati Alvijarin ravnim glasom, „jer smo već podstakle glasine da je pogubljena.“ Ova žena je umesto krvi imala led. Elaida joj čvrsto uhvati pogled sve dok nije dodala zakasnelo: „Majko“, ali glas joj i dalje beše smiren, čak bezbrižan.

Elaida ošinu ostale pogledom, pa glasom poput čelika reče: „Džolina, zadužena si za tu potragu i istragu o njenom begu. Ni za jedno ni za drugo nisam čula ništa do žalbi na poteškoće. Možda će ti neka svakodnevna kazna pomoči da postaneš marljivija, kćeri. Zapiši koja bi to kazna bila, po tvom mišljenju, i dostavi mi pismo. Ako procenim da je... neprikladna, utrostručiću je.“

Džolinin svakidašnji osmeh nestao je zadovoljavajuće brzo. Zaustila je, ali Elaidin čvrsti pogled joj hitro zatvori usta. Najzad je napravila dubok naklon. „Kako zapovedate, majko.“ Reči behu stegnute, krotkost usiljena, ali bilo je dovoljno. Za sada.

„A šta se dogodilo s pokušajima da se vrate odbegle?“ Elaidin ton sad beše još grublji. Ovo se odnosilo na Plave Aes Sedai, koje su se razbežale čim je srušena vlast te žene. Nije bila sigurna hoće li ikada verovati ijednoj Plavoj. Opet, ne bi verovala nikome ko je pobegao umesto da prizna i pozdravi njen uspon. Pa ipak, Kula mora ponovo biti ujedinjena.

Ta dužnost je pripadala Džavindri. „Opet, postoje poteškoće.“ Džavindrino lice i dalje beše strogo, kao i uvek, ali videvši nemu oluju na Elaidinom licu, užurbano je oblizala usne: „Majko.“

Elaida odmahnu glavom. „Ne želim da slušam o poteškoćama, kćeri. Sutra ćeš izneti pred mene spisak svega što si učinila i svih preduzetih mera da svet ne otkrije raskol unutar Kule.“ Ovo je bilo životno važno; uzdignuta je nova Amirlin, ali Kula pred svetom mora izgledati jedinstvena i snažna kao i uvek. „Ako nemaš dovoljno vremena za posao koji ti polažem u ruke, možda bi trebalo da napustiš svoje mesto u Dvorani Kule. Moram razmisliti o tome.“

„To neće biti neophodno, majko“, zbrzala je žena strogog lica. „Sutra ćeš dobiti željeni spisak. Sigurna sam da će se mnoge povratiti veoma brzo.“