Oluja na obzorju

Nikada u životu nije video ništa ni nalik njima. Pokrivali su čitav severni deo obzorja, visoko na nebu. Nisu bili sivi. Bili su crni i srebrni. Tmurni gromonosni oblaci, mračni kao podrum u ponoć. Između njih je sevalo srebrnasto svetlo, bleštanje munja koje nije odavalo nikakav zvuk.

Vazduh je bio zgusnut. zgusnut od mirisa praha i prašine. Od mirisa suvog lišća i kiše koja nikako da padne. Proleće je došlo - ali njegovi usevi ne rastu. Nijedan izdanak još se nije usudio da se promoli kroz tle.

Lagano je ustao iz svoje stolice, tako da je drvo zaškripalo a naslonjača se blago zaljuljala za njim, pa je prišao rubu trema. Grizao je lulu, premda se ugasila. Mrzelo ga je da je ponovo zapali. Ti oblaci su ga opčinjavali, koliko su bili crni. Kao dim šumskog požara, samo što nema tog dima koji bi se tako visoko digao u vazduh. l šta da misli o tim srebrnim oblacima? Nabubreli su između crnih oblaka, nalik na mesta gde uglačani čelik prosijava kroz pokoricu od čađi.

Protrlja se po bradi i baci pogled na svoje dvorište. Mala okrečena ograda omeđavala je travu i žbunje. Žbunovi su uveli - svi do jednog. Nisu izdržali zimu. Ubrzo će morati da ih povadi. A trava... pa, trava je i dalje osušena kao da je zima. Ni korov nije nikao.

Prenuo se kada se oglasi grmljavina. Čista i oštra poput golemog trvenja metala o metal. Prozori su se zatresli od grmljavine, a i čitav trem. Kao da su mu i kosti zabrujale.

On odskoči. Taj udarac groma bio je preblizu - možda je tresnuo u njegovo dvorište. Izgarao je od želje da pođe kako bi proverio je li došlo do nekakve štete. Požar nastao od udarca munje zna da uništi čoveka, da mu sagori svu zemlju. Tu, u Krajinama, mnogo toga je zapravo potpala - suva trava, suva šindra, suvo seme.

Ali oblaci su i dalje daleko. Nemoguće da je taj grom pogodio njegovo imanje. Srebrni i crveni gromonosni oblaci komešali su se i valjali, kao da istovremeno sami sebe hrane i proždiru.

Sklopio je oči kako bi se smirio, pa duboko udahnu. Da li je on to samo umislio udar groma? Je li pošandrcao, kako se Gafin uvek šali? Otvorio je oči.

I oblaci su bili tu, tačno nad njegovom kućom.

Kao da su se odjednom zavaljali napred, nameravajući da zadaju udarac dok on ne gleda. Sada su vladali nebom, prostirući se na sve strane, ogromni i nesavladivi. Skoro da je osećao kako njihova težina pritiska vazduh oko njega. Duboko je udahnuo taj vazduh, sada težak od iznenadne vlage, a veđe mu se orosiše znojem.

Ti oblaci su se komešali kao da ključaju. Tmurni crni i srebrni gromonosni oblaci podrhtavali su od bleštanja bele svetlosti. Odjednom pokuljaše naniže, kao da kovitlac stremi ka njemu. On kriknu i diže ruku, kao kada čovek pokušava da se zaštiti od jarkog svetla. To crnilo, to beskrajno crnilo, koje guši. Odneće ga. znao je to.

A onda oblaci nestaše.

Lula mu pade iz usta na trem, tako da se začu tih udarac po daskama, a duvanski pepeo se iz nje rasu po stepeništu. Nije ni shvatio da mu je ispala. Renald se kolebao, zureći u prazno plavo nebo, shvatajući da se lecnuo ni zbog čega.

Oblaci su se opet nalazili na obzorju nekih četrdeset liga daleko. Čula se tiha grmljavina.

Rukom drhtavom i sa staračkim pegama, preplanulom od godina rada na suncu, on diže lulu sa dasaka. Samo ti se učinilo, Renalde, pomislio je. Pošandrcao si, i to je sigurno kao što je sigurno da su jaja okrugla.

Na rubu je živaca zbog useva. Zbog toga je na rubu živaca. Mada je hrabrio momke, to što se dešava jednostavno nije prirodno. Do sada je trebalo da makar nešto nikne. On četrdeset godina obrađuje ovu zemlju! Ječmu ne treba toliko vremena da nikne. Plamen ga spalio, ali ne treba. Šta se to dešava sa svetom? Čovek ne može da se osloni na to da će usevi nići, a oblaci nisu tamo gde bi trebalo da budu.

Nekako natera sebe da opet sedne u stolicu. Kolena su mu klecala. Vala, omatorio sam... pomislio je.

Celog svog života radi na imanju. Biti seljak u Krajinama nije lako, ali ako čovek naporno radi, može da stvori dobar život dok uzgaja dobre useve. „Čovek ima onoliko sreće koliko je semena posejao“, uvek je govorio njegov otac.

Pa, Renald je jedan od najuspešnijih seljaka u kraju. Toliko mu dobro ide da mu je pošlo za rukom da kupi još dva imanja pored svog i svake jeseni na tržnicu izvozi trideset kola. Sada za njega radi šest valjanih ljudi, koji oru njive i obilaze ograde. Mada, to ne znači da on ne mora da svakoga dana gaca po blatu i da im pokazuje šta znači obrađivati zemlju kako treba. Čovek ne sme dopustiti da ga malo uspeha upropasti.

Da, on obrađuje zemlju - živi od zemlje, kako je njegov otac govorio. Poznaje vremenske prilike koliko je to moguće. Oni oblaci nisu prirodni. Tiho grme, kao kada neka životinja reži u mraku. Čeka. Vreba u obližnjoj šumi.