Oluja na obzorju

Renald je zgranuto sedeo. Tulin je oduvek bio neposredan; voleo je da kaže šta mu je na umu, pa da tera dalje. Delimično se i zbog toga dopadao Renaldu. Ali kovač takođe ume da proleti kroz razgovor kao lavina kroz stado ovaca, tako da svi za njim ostaju zatečeni.

Renald skoči na noge, pa ostavi lulu na stolici i pođe za Tulinom u dvorište i prema kolima. Plamen ga spalio, pomislio je Renald, gledajući sa strane i opet primećujući uvelu travu i žbunje. Naporno se trudio oko tog dvorišta.

Kovač je proveravao da li su kavezi sa kokoškama i dalje dobro privezani za stranice njegovih kola. Renald ga sustiže, pa pruži ruku, ali Galana mu skrenu pažnju.

„Evo, Renalde“, reče ona s kola. „Uzmi ovo.“ Pruži mu kotaricu s jajima, a jedan pramen zlatne kose ispade joj iz punđe. Renald prihvati korpu. „Daj ih Oejni. Znam da ste kratki sa živinom zbog onih lisica jesenas.“

Renald uze kotaricu sa jajima. Neka su bila bela, a neka smeđa. „Da, ali kuda idete, Galana?“

„Na sever, prijatelju moj“, odgovori mu Tulin. Prođe pored njega i uhvati ga za rame. „Računam da se vojska okuplja. Biće im potrebni kovači.“ „Molim te“, kaza mu Renald mašući onom kotaricom s jajima, „sačekaj bar nekoliko minuta. Oejna je upravo stavila hleb da se peče - i to one debele vekne s medom koje ti voliš. Možemo da popričamo o ovome uz jednu partiju kamenova.“

Tulin se pokoleba.

„Bolje da krenemo", tiho reče Galana. „Ona oluja se bliži.“

Tulin klimnu pa se pope na kola. „Renalde, možda bi i ti hteo da pođeš na sever. Ako pođeš, ponesi sve što možeš.“ Zastade. „Dovoljno si umešan sa alatkama koje imaš da izvedeš neke sitne prepravke, pa zato uzmi svoje najbolje kose i prepravi ih u duga koplja. Svoje dve najbolje kose; nemoj da škrtariš i da se bakćeš s nečim što nije najbolje. Uzmi svoje najbolje kose, jer će to biti oružje koje ćeš koristiti.“

Renald se namršti. „Otkud znaš da će se okupiti vojska? Tuline, plamen me spalio, nisam ja vojnik!“

Tulin produži kao da nije ni čuo tu opasku. „S dugim kopljem možeš da svučeš konjanika iz sedla i da ga probodeš. A kada malo bolje razmislim, možda od svojih lošijih kosa možeš da napraviš dva mača za sebe.“

„Šta ja znam o pravljenju mačeva? Ili o korišćenju mačeva, kad smo već kod toga?“

„Možeš da naučiš“, odvrati Tulin i okrenu se ka severu. „Svi će biti potrebni, Renalde. Svi. Dolaze po nas.“ Opet ga pogleda. „Nije tako teško napraviti mač. Uzmi sečivo kose i ispravi ga, a onda nađi parče drveta da od njega napraviš krsnicu, kako neprijateljsko sečivo ne bi skliznulo niz tvoj mač i odseklo ti ruku. Uglavnom ćeš se služiti stvarima koje već imaš.“

Renald trepnu. Prestao je da se raspituje, ali nije mogao prestati da razmišlja o tim pitanjima koja su ga mučila. Nagurala su mu se u glavi kao krdo stoke koje pokušava da se progura kroz jednu kapiju.

„Poteraj sa sobom svu svoju marvu, Renalde“, kaza mu Tulin. „Poješćeš je - ili će je tvoji ljudi pojesti - a pićeš mleko. Ako ne poteraš stoku, biće ljudi s kojima ćeš moći da trguješ u zamenu za govedinu ili ovčetinu. Zavladaće nestašica hrane, pošto se sve ovoliko kvari, a zimske zalihe su na izmaku. Ponesi sa sobom sve što imaš. Pasulj, suvo voće, sve.“

Renald se zavali i nasloni na kapiju svog dvorišta. Osećao se slabo i omlitavelo. Naposletku, natera sebe da procedi jedno jedino pitanje. „Zašto?“ Tulin se pokoleba, pa odstupi od kola i opet spusti ruku Renaldu na rame. „Žao mi je zbog toga što sam ovoliko nagao. Ja... pa, znaš kakav sam s govorancijama, Renalde. Ne znam šta je ona tamo oluja. Ali znam šta znači. Nikada nisam držao mač u rukama, ali moj otac se borio u Aijelskom ratu. Ja sam Krajišnik. A ona oluja znači da se kraj bliži, Renalde. Moramo biti tamo kada taj čas kucne.“ Zastade, pa se okrenu i pogleda ka severu, gledajući one tmurne oblake kao što bi neki seljak možda gledao guju otrovnicu koju iznenada zatekne nasred njive. „Svetlost nas sačuvala, prijatelju moj. Moramo da budemo tamo.“

To rekavši, on skloni ruku i vrati se na vozarsko sedište. Renald ih je gledao dok su terali volove da krenu i polazili na sever. Dugo ih je posmatrao, osećajući se obamrlo.

U daljini se začu prasak groma, nalik na udarac biča koji šiba brda. Vrata na kući se otvoriše i zatvoriše. Oejna izađe do njega, sede kose skupljene u punđu. Kosa joj je već godinama takva; osedela je rano, ali Renald je oduvek voleo tu boju. Kosa joj je bila pre srebrna nego siva. Baš kao oblaci.

„Je li to bio Tulin?“, upita Oejna gledajući kako kola u daljini dižu oblake prašine. Jedno crno kokošje pero lebdelo je preko puta.

„Da.“

„I nije se zadržao čak ni da proćaska?“

Renald samo odmahnu glavom.

„O, a Galana je poslala jaja!“ Uze kotaricu i poče da vadi jaja iz nje i da ih stavlja u kecelju, kako bi ih odnela u kuću. „Ona je baš dušica. Ostavi kotaricu tu negde na zemlji; sigurna sam da će poslati nekoga po nju.“

Renald je samo zurio ka severu.

„Renalde?“, upita Oejna. „Šta je s tobom, stari panju?“