Oluja na obzorju

On poskoči kada se opet začu tresak groma, za koji mu se učini da beše preblizu. Da li su ti oblaci zaista četrdeset liga daleko. Je li to pomislio? Sada kada se malo bolje zagleda, čini mu se kako će pre biti da do njih ima desetak liga.

„Nemoj da si takav“, prekorno progunđa sebi u bradu. Njegov sopstveni glas zvučao mu je dobro. Stvarno. Prijalo mu je da čuje nešto drugo sem grmljavine i povremene škripe kapaka u koje udara vetar. Zar ne bi trebalo da čuje Oejnu kako unutra sprema večeru?

„Umoran si. Tako je. Umoran.“ Tutnu ruku u džep u prsluku i izvadi kesu sa duvanom. Sa desne strane se začu nekakva blaga tutnjava. Isprva je pomislio da je reč o grmljavini, ali ta tutnjava je bila previše pravilna i previše škripava. Nije to grmljavina. To su točkovi.

I naravno, jedna velika kola s volovskom zapregom pređoše vrh Malardovog brda, odmah ka istoku. Renald je sam dao ime tom brdu. Svakom dobrom brdu potrebno je ime. Put se zove Malardov put. Dakle, zašto onda ne dati isto to ime i brdu?

Nagnu se napred u svom naslonjaču, namerno ne obraćajući pažnju na one oblake dok je čkiljio prema kolima, pokušavajući da razabere vozarevo lice. Tulin? Kovač? Šta on to radi - zašto tera kola natrpana do neba? Trebalo bi da Renaldu pravi novi plug!

Vitak za čoveka koji se bavi njegovim zanatom, Tulin je svejedno bio dvostruko mišićaviji od većine težaka. Kosa mu je bila tamna a koža preplanula kako je to obično slučaj sa Šijenarcima, a i lice mu je bilo izbrijano po njihovom običaju, ali ne nosi perčin. Tulinova porodica možda vodi poreklo od krajiških ratnika, ali on je samo običan seljak, baš kao ostali. Drži kovačnicu u Hrastovoj Vodi, pet milja istočno odatle. Renald je u zimskim večerima uživao u brojnim igrama kamenova s tim kovačem.

I Tulin stari - nije proživeo godina koliko Renald, ali poslednjih nekoliko zima ponukalo je Tulina da počne da priča o povlačenju iz zanata. Kovanje nije za starce. Naravno, nije ni obrada zemlje. Postoje li uopšte zanati za stare?

Tulinova kola približavala su se putem od nabijene zemlje, pravo prema Renaldovom dvorištu ograđenom belom ogradom. E to je čudno, pomislio je Renald. za kolima je išla uredno povezana povorka životinja: pet koza i dve krave muzare. Kavezi puni crnih kokošaka bili su vezani za stranice kola natrpanih nameštajem, vrećama i buradima. Tulinova mlada kći, Mirala, sedela je na sedištu s njim, pored njegove supruge - jedne zlatokose žene s juga. Udata je za Tulina dvadeset pet godina, ali Renald na Galanu gleda kao na „onu južnjačku curu“.

Čitava porodica bila je u tim kolima, a sa sobom su vodili svoju najbolju marvu. Očigledno se sele. Ali kuda? Možda idu u posetu nekim rođacima? On i Tulin nisu odigrali partiju kamenova već... oh, tri nedelje. Nema mnogo vremena za odlaske u goste kada nastupa proleće i kada se užurbano seje. Neko mora da prekiva plugove i oštri kose. Ko će to da radi ako se ognjište u Tulinovoj kovačnici ugasi?

Renald tutnu prstohvat duvana u lulu kada Tulin zaustavi kola ispred njegovog dvorišta. Vitki sedokosi kovač pruži uzde svojoj kćeri pa siđe s kola, a kada mu stope dodirnuše zemlju, oblačić prašine diže se u vazduh. Iza njega se oluja još komešala u daljini.

Tulin otvori kapiju, pa priđe tremu. Delovao je rasejano. Renald otvori usta da ga pozdravi, ali Tulin mu se prvi obrati.

„Renalde, zakopao sam najbolji nakovanj u Galaninoj staroj leji s jagodama", reče krupni kovač. „Znaš gde je to, zar ne? Tamo sam zakopao i svoje najbolje alatke. Dobro su podmazane i u mom najboljem kovčegu, postavljenom tako da ne prodire vlaga. To bi trebalo da spreči da ne zarđaju. Bar na neko vreme.“

Renald zatvori usta, držeći napola napunjelu lulu. Ako je Tulin zakopao svoj nakovanj... pa, to znači da ne namerava duže da se vraća. „Tuline, šta...“

„Ako se ne vratim“, prekide ga Tulin, bacajući pogled ka severu, „hoćeš li da iskopaš moje stvari i da se postaraš da se neko brine o njima? Prodaj ih nekome ko će ih voleti, Renalde. Ne želim da baš bilo ko udara po tom nakovnju. Znaš, trebalo mi je dvadeset godina da prikupim te alatke.“

„Ali Tuline!“, izusti Renald. „Kuda to ideš?“

Tulin se opet okrenu prema njemu, pa se jednom rukom nasloni na ogradu trema i smrtno ozbiljno ga pogleda onim svojim smeđim očima. „Nailazi oluja“, odgovori mu. „Pa računam da moram da krenem na sever.“ „Oluja?“, upita Renald. „Misliš na onu na obzorju? Tuline, deluje baš gadno - plamen mi kosti spalio, baš gadno - ali nema svrhe bežati od nje. I ranije je bilo gadnih oluja.“

„Ne ovakvih, stari prijatelju", odvrati Tulin. „Ovakva oluja ne može da se zanemari.“

„Tuline“, upita Renald, „o čemu ti to pričaš?“

Pre nego što Tulin stiže da odgovori, Galana doviknu iz kola: „Jesi li mu rekao za šerpe?“

„Ih“, izusti Tulin, „Galana je uglačala one šerpe s bakarnim dnom koje su se oduvek dopadale tvojoj ženi. Eno ih na kuhinjskom stolu i čekaju Oejnu, ako hoće da ode po njih.“ To rekavši, Tulin klimnu Renaldu i krenu nazad ka kolima.