Пикник поред пута

Интересантни су путеви асоцијација на које нас шаљу браћа Стругацки, односно њихови јунаци, кад покушавају да објасне Зону и предмете у њој. Објашњење које изазива најбурнију реакцију и негодовање код Ричарда Нунана је да су ванземаљци једноставно свратили на пикник и отишли, остављајући за собом гомилу отпадака. Како да нас то не сети на мрачног филозофа Хераклита који је тврдио да је «свет гомила отпадака бачена доле случајно» («Историја грчке филозофије», Лућано Де Крешенцо). А онда, из грчке филозофије у индијску. Према Ведама, универзум има четири циклична доба: сатја-југу, трета, двапара и кали-југу. Прво је Златно доба а онда следи поступно пропадање у три фазе. (Ваљда не треба посебно ни наглашавати да ми сада живимо у четвртом и најгорем добу — кали-југи.). Али оно што је у вези са «Пикником поред пута» интересантно, то је да у сатја-југи «полубогови са виших планета силазе на пикник или одмор у поједина места на планету Земљу» («Атма» бр. 4). Ако су у првом добу на земаљске пикнике долазили богови, да нису ови из четвртог управо староиндијски технологизовани демони? Али нобеловац Валентин Пилман не залази у оваква објашњења Посете већ пружа Нунану (и нама) лепша и прихватљивија.

И најзад, чему нас води овај роман, као и сви слични? Пратећи историју «посећеног» града Хармонта, за којег није јасно да ли се налази на тлу В.Британије, Канаде или негде другде (из текста је јасно толико да није у Европи нити у САД), пратећи живот сталкера Шухарта (реч «сталкер» изведена је од глагола «то сталк» — прикрадати се, ловити или тражити нешто прикрадајући се) уз управо маестралну карактеризацију његовог лика, развоја, мотивације, колебања и предомишљања приликом дејстава, долазимо до главног — Златне кугле, машине за испуњавање жеља. Све оно раније — обиље невероватних фантастичких идеја, све до оспоравања логике и статистичке вероватноће или «перпетуум мобила» (мада, нико у роману и не доказује да је то прави перпетуум мобиле — тај прстен који се незаустављиво врти свакако користи људима непознату енергију коју црпи из самог себе или из околног простора) — све је то неважно пред машином за испуњавање (тобоже) свих жеља која је сталкерима постала некакав алтернативни Бог или чак замена за Бога. «Али ако си ти заиста такав — мисли Шухарт — свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба.»

Последња Шухартова нада, Златна кугла, Бог или ванземаљци од којих очекујемо спас... али прво треба да успоставимо контакт са њима — а како ћемо разумети «њих» ако не разумемо ни сами себе? И то је оно што нам поручују сви писци СФ романа о неуспелим контактима са (још увек хипотетичким) ванземаљцима: споразумејмо се прво међусобно. Контакт са њима не може бити остварен или, ако је и дошло до некаквог контакта, он не може бити задовољавајућ за нас, а тим више ни за њих, ако смо овакви какви смо. И онда нам постаје јасно шта се дешава са Шухартом који је искрено, целим својим бићем пожелео «срећу за све бесплатно и да свима буде добро», и шта се дешава са светом којем је Шухарт то пожелео. Не дешава се ништа. Свет је остао, остаје, остаће какав је био — док не зажелимо сви, или бар већи део човечанства, исто то и док не почнемо, без позивања у помоћ богова или ванземаљаца, сами да радимо озбиљно на томе.

А. Л. 2000.