Пикник поред пута

Господе, па где су ми речи, где су ми мисли? Он се снажно удари шаком по глави. Целог живота нисам истински размишљао! Чекај мало, сећам се да је Кирил говорио нешто... Редрик је грозничаво копао по меморији, израњале су неке речи, познате и полупознате, али све то није било оно право, јер нису речи оно што му је остало од Кирила — остале су неке нејасне представе, веома лепе, али и потпуно нереалне...

Подлост, подлост... И опет су ме насамарили, оставили су ме овде без језика, гадови...

Тикван!... Одувек сам био тикван, и ништа се нисам променио... То тако не сме бити! Је л’ ти јасно?

Тако се даље не сме живети. Човек је рођен да би мислио (ах, ево га, најзад, Кирил). Али кад ја не верујем у то. Раније нисам веровао, сад исто не верујем, а због чега је човек рођен — појма немам. Родио се па је рођен. Храни се како ко најбоље може. Нека ми сви будемо здрави, а они нека сви цркну. Ко смо то ми? И ко су то они? Како се ту снаћи? Ако је мени добро — Барбриџу је лоше, ако је Барбриџу добро — Цвикерашу је лоше, ако је Промукломе добро — свима је лоше, а и њему самом се лоше пише само што он, будала, мисли да ће се некако у последњи час извући... Господе, какав је то хаос! Ја целог живота ратујем са капетаном Квотербладом, а он је целог живота ратовао са Промуклим и од мене је тражио само једно — да напустим сталкерство. Али како сам могао да напустим сталкерство, кад треба хранити породицу? Да се запослим? Али ја нећу да се запослим и да радим за вас, мука ми је од вашег посла; можете ли ви то да разумете? Ја о томе имам своје мишљење: ако човек ради код вас, он увек ради за неког од вас, само је роб и ништа више, а ја сам увек хтео све сâм, хтео сам увек бити самосталан, да не зависим од вас и од вашег посла...

Испио је преостали коњак и из све снаге треснуо празном пљоском о земљу. Пљоска је одскочила, заблистала на сунцу и откотрљала се некуд, а он је одмах заборавио на њу. Сада је седео, спустивши лице у руке, и покушавао не више да схвати и смисли, већ барем да види како би требало да буде, али опет је видео само одвратне, гадне њушке... и зелембаће, флаше, гомилице прња тамо где су некад били људи, и стубиће цифара... Знао је да би све то требало уништити и желео је да све уништи, али је слутио да ће, ако се почне са тиме, на крају остати само гола и пуста земља... Од немоћи и очајања поново је зажелео да се наслони леђима и забаци главу. Устао је, махинално отресао панталоне од прашине и почео се спуштати у јаму рудокопа.

Сунце је пекло, у очима су се појављивале црвене мрље, ваздух на дну копа је треперио и од тог треперења се чинило да кугла поскакује у месту као бова на таласима. Прошао је поред кашике багера дижући ноге високо и пазећи да не нагази оне црне мрље, а онда, вукући ноге кроз прашину, кренуо укосо преко читавог рудокопа до кугле која је треперила у врелини. Прекрио га је зној и једва је дисао од врућине а истовремено се најежио и тресла га је дрхтавица као од зиме, и под зубима му је шкрипала ситна прашина. И више није ни покушавао да мисли, само је говорио о себи са очајањем, као молитву: «Ја сам животиња, видиш и сâм. Ја немам речи, нису ме научили речима; не умем да мислим, нису ми дали да научим мислити. Али ако си ти заиста такав... свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба. Мора бити. Душу никад и никоме нисам продавао! Она је моја, људска! Извуци сâм из мене шта желим — па не може бити да желим неко зло!... Нека је све проклето, ничег не могу да се сетим, осим оних његових последњих речи:

«СРЕЋУ ЗА СВЕ БЕСПЛАТНО И ДА СВИМА БУДЕ ДОБРО!»

СТАЛКЕР У ЗОНИ ПИКНИКА