Пикник поред пута

Редрик га није слушао. То, што говори овај човек, више није ни од каквог значаја. Није ни раније имало значаја, али раније је он барем био човек. А сад... отварач који говори. Нека га, нек’ прича.

— Кад бих могао да се умијем... — Артур се забринуто освртао. — Барем лице да оперем.

Редрик расејано баци поглед на њега, угледа слепљене праменове косе, умазано полуосушеном слузју лице са траговима од прстију, читавог Артура, покривеног скорелим блатом и не осети ни сажаљења, ни раздражености, ништа. Отварач који говори. Окренуо се. Испред њих се пружала туробна површина, налик напуштеном градилишту, засута оштрим шљунком, запрашена белим каменим прахом, обасјана заслепљујућим сунчевим зрацима, неиздрживо бела, врућа, зла и мртва. Супротни крај рудокопа видео се већ и одавде — такође заслепљујуће бео. Са ове даљине горња ивица је изгледала потпуно равна а усек вертикалан, а ближи крај је био окруњен крупним стенама, и пут наниже у јаму рудокопа је био тамо где се међу стенама црвенела кабина огромног багера. То је био једини и последњи оријентир. Требало је ићи право на њега, ослањајући се само на срећу.

Артур се одједном придигао, завукао руку под камион и извадио оданде зарђалу конзерву.

— Погледајте, мистер Шухарте — рекао је, живнувши. — Ово је, сигурно, отац оставио... Има их још.

Редрик не рече ништа. Боље ти је да ћутиш, помисли равнодушно. Боље ти је да ми сад не спомињеш свог оца. А уосталом, сад је свеједно... Устао је и застењао од бола, зато што му се одећа залепила за тело, за опечену кожу, и сад се тамо, под одећом, нешто болно откидало, као запечени завоји са ране. Артур је такође устао и такође застењао, јаукнуо и паћенички погледао Редрика. Видело се: хтео би да се пожали — а не сме. Само је рекао жалосним гласом:

— Могу ли још један гутљај, мистер Шухарте?

Редрик врати у џеп пљоску коју је држао у руци и рече:

— Видиш оно црвено међу стенама?

— Видим — одговорио је Артур загрцнувши се и узимајући дах.

— Право на њега. Крећи.

Артур се, стењући, покренуо, покушао да исправи рамена али се само болно искривио. Онда се осврнуо и рекао:

— Бар мало да се умијемо... Све се залепило.

Редрик је ћутке чекао. Артур га безнадно погледа, климне и закорачи, али се одмах заустави.

— Ранац — рекао је. — Заборавили сте ранац, мистер Шухарте.

— Напред! — наредио је Редрик.

Није хтео да објашњава, није хтео да лаже, а и зашто би? Артур ће ићи и овако. Шта му је друго остало И Артур је пошао. Затетурао се, погрбљен, вукући ноге, покушавајући да скине са лица потпуно скорелу прљавштину, поставши мали, јадан, као покисло напуштено куче. Редрик је кренуо за њим и чим је изишао из сенке сунце га је заслепило, и он је заклонио очи дланом, жалећи што није понео тамне наочаре.

Од сваког корака дизао се облачић беле прашине, прашина је падала на чизме и неиздрживо смрдела — не, то је од Артура заударало, просто се није могло ићи за њим. Тек на крају Редрик схвати да смрад долази највише од њега самог. Смрад је био одвратан, али некако познат — то је био онај смрад који је испуњавао улице града у данима кад га је северац доносио од фабричких димњака. А допирао је и од оца, кад би се овај вратио са посла, огроман, мрачан, са поцрвенелим јаросним очима, и Редрик би се журно завлачио у најдаљи угао и гледао одатле како отац скида и баца у мајчине руке прљаву јакну, како свлачи са огромних ногу огромне изношене чизме, гура их под вешалицу и само у чарапама шљапка у купатило под туш и тамо дуго хукће, бучно се пљуска по голом телу, лупа у купатилу, гунђа нешто за себе, а онда се продере на сав глас: «Марија! Да ниси заспала?!» Морао је сачекати док се отац окупа, седне за сто где га већ чека флаша, дубоки тањир са густом супом и конзерва кечапа, сачекати да поједе супу и прихвати се меса са пасуљем, и тек онда је могао изићи из свог ћошка, успентрати му се на колена и питати којег мајстора и којег инжењера је данас удавио у сумпорној киселини...