Пикник поред пута

Редрик се такође осврнуо. На сивој испепељеној трави остало је много трагова и Редрик се запрепастио како је, испада, кратак био онај страшни бесконачни пут који је препузао спашавајући се од смрти. Свега неких двадесет-тридесет метара било је од једног до другог краја спаљене површине, али он је наслепо и избезумљен пузао по њој неким лудим цик-цаком, као буба у врелом тигању, и још је добро што је пузао отприлике онамо куд треба, а могао је отпузати на «ветрометину» слева, могао се и окренути па натраг... Не, није могао, помислио је љутито. То би неки жутокљунац тако могао, а ја нисам жутокљунац и уопште, да није ове будале, ништа се не би десило, мало бих се ознојио и то је све.

Погледао је Артура. Артур је фрктао умивајући се и стењао додирујући болна места. Редрик је устао и, мрштећи се од додира скореле на врелини одеће са опеченом кожом, отишао на суво и нагнуо се над ранцем. Ранац је истински страдао. Спољашње преграде су начисто изгореле, све ампуле у кутији за прву помоћ су прсле од врућине и од изгореле кутије је неиздрживо смрдело. Редрик је покушао да уклони остатке стакла и пластике, и тад зачује Артуров глас иза леђа:

— Хвала вам, мистер Шухарте! Спасили сте ми живот.

Редрик је оћутао. Који мој бих тебе спашавао. Баш ми је до тебе стало.

— А ја сам крив — наставио је Артур. — Чуо сам, кад сте ми наредили да лежим, али сам се страшно препао, а кад је припекло — сасвим сам изгубио главу. Страшно се плашим боли, мистер Шухарте...

— ‘Ајде, дижи се! — рекао је Редрик, не окрећући се. — То још није било ништа... Устај, шта си се испружио!

Он подиже ранац и увуче се у ремење, зашиштавши од бола у изгорелим раменима. Осећање је било такво, као да му је кожа на местима где је ремење притиснуло пукла. Плаши се боли... Ма да се носиш, кукавице једна!... Осврнуо се. Добро је, нису сишли са стазе. Сад они брежуљци са покојницима.

Незгодни брежуљци, стоје тамо тако оголели, а и она удолина међу њима... Нехотице је оњушио ваздух. Ах, како та одвратна удолина већ одавде смрди!

— Видиш ону удолину између брегова? — упитао је Артура.

— Видим.

— Прво на њу. Крећи.

Артур је надланицом обрисао нос и кренуо напред, шљапкајући по барама. Ћопао је и није више био онако висок и горд као раније — треснуло га је по глави и сад је ишао плашљиво, са великим опрезом.

Ето, извукао сам још једног, помислио је Редрик. Који ми је то? Пети? Шести? А сад се питам: зашто?

Ко ми је и шта ми је он? Да се нисам обавезао некоме за њега? Стварно, Риђи, зашто си га извлачио?

Замало да и сам настрадам због њега... Наравно, сад, бистре главе, знам да сам добро учинио што сам га извукао. Не могу без њега, он ми је залог за ћерку. Нисам извукао човека, спашавао сам свој минотрагач, утирач пута, отварач. Да, али тамо, на лицу места, уопште нисам о томе размишљао.

Вукао сам га као свог најрођенијег, није ми уопште падало на памет да га оставим, заборавио сам на ћерку, заборавио сам да ми је он потребан као отварач... И шта испада? Испада, да сам ја стварно добар момак. То ми и Гута каже, и покојни Кирил је говорио, и Ричард нешто слично лупета... Нашли сте добричину! Остави се тога, рекао је он себи. Никаква доброта овде ти није потребна. Прво треба мислити, па тек онда радити. Оно нека ти је први и последњи пут, јасно? Добричина... Морам сачувати Артура за «млин за месо», хладно и јасно је помислио. Овде се све може проћи осим «млина за месо».

— Стој! — наредио је Артуру.

Пред њима је била удолина и Артур је стајао, збуњено гледајући Редрика. Дно удолине је било под баруштином труло-зелене боје чија је површина масно поблескивала на сунцу. Над њом се дизала пара, између брегова се згушњавала и већ на тридесетак корака се ништа није видело. А још и тај смрад.

«Смрдеће, Риђи, страшно ће смрдети, али немој да те то заустави.»

Артур је гадљиво узвикнуо и узмакао. Онда се Редрик тргнуо, журно извадио из џепа кесицу са ватом натопљеном у дезодоранс, ставио тампон у ноздрве и пружио остатак Артуру.

— Хвала, мистер Шухарте — слабим гласом рекао је Артур. — Али зар не можемо преко брега?...

Редрик га је ћутке ухватио за косу и окренуо му главу према гомили крпа на каменом одрону.

— То је био Цвикераш — рекао је. — А на другом брегу — не види се одавде — лежи Пудла. У истом оваквом стању. Јасно? Крећи.

Бара је била топла и лепљива. У почетку су ишли усправно, у води до појаса, на срећу је дно под ногама било каменито и прилично равно, али убрзо Редрик зачу познато зујање са обе стране. На левом брегу, обасјаном сунцем, ништа се није видело, али на падини здесна, у сенци, заиграше бледо— љубичасти пламичци.

— Сагни се! — наредио је кроз зубе па се сам сагнуо. — Ниже, будало! — викнуо је.

Артур се уплашено сагнуо и истог часа електрично пражњење расцепило је ваздух. Изнад самих њихових глава бесно је заплесала расцепљена муња, једва видљива на фону светлог неба. Артур је чучнуо и загњурио се до рамена. Редрик, заглушен од грома, окрете главу и виде у сенци јарко— црвену мрљу која се брзо гасила изнад стења, и делић секунде касније одјекнуо је други гром.