Пикник поред пута

— Видиш ли онај камен? — упитао је Редрик. — Ено, под оним брегом. Терај на њега.

Артур крене напред. Редрик га пусти на десетак корака па се упути за њим. Мочвара им је чмакала под ногама. Била је то мртва мочвара — ни комараца, ни жаба, чак се и врбак овде осушио и иструнуо. Редрик је по навици гледао на све стране, али засад се све чинило мирно. Брежуљак им се полако приближавао, заклонио још увек ниско сунце а онда и читав источни део неба. Код камена се Редрик осврнуо према насипу. Пружни насип је био јарко обасјан сунцем, на њему је била композиција од десетак вагонета, али неколико вагонета је склизнуло са шина и лежало на боку а насип под њима је био прекривен испалом црвеном рудачом. Још даље, према кланцу, северно од композиције, ваздух је над шинама мутно треперио и преливао се, и повремено су се у њему појављивале и гаснуле малене дуге. Редрик је погледао на то треперење, отпљунуо готово насуво и окренуо се.

— Даље — рекао је, и Артур окрете према њему нервозно лице. — Видиш ли оне крпе? Ма не тамо! Онамо, десно...

— Да — рекао је Артур.

— Е, видиш, то је био неки тип по надимку Дрипац. Био па га нема. Није слушао старије и сад његови остаци леже тамо специјално зато, да би показали паметним људима пут. Одмери два прста десно од тог Дрипца... Јеси ли? Имаш оријентир? Отприлике тамо, где је врбак мало гушћи... Крећи у том правцу.

Сад су ишли паралелно са насипом. Са сваким кораком воде је под ногама било све мање и ускоро су корачали по сувој земљи која се угибала. А према мапи овде је мочвара, помислио је Редрик. Мапа је застарела, Барбриџ одавно овде није био па је застарела. Не ваља. Наравно, лакше је ићи по сувом, али боље некако да је овде још увек она мочвара... Види га како шпацира, помислио је о Артуру. Као кроз главну улицу.

Артур се, очигледно, охрабрио и сад је ишао пуним кораком. Једну руку је завукао у џеп, а другом је млатарао по ваздуху, као у шетњи. Онда Редрик стави руку у џеп, изабере једну матицу од двадесетак грама и, нанишанивши, пошаље му је право у потиљак. Артур је јаукнуо, ухватио се рукама за главу и пао на суву мртву траву. Редрик стаде над њим.

— Ето, баш тако у Зони пролазе неопрезни — рекао је поучним тоном. — Није ти ово корзо, и нисмо нас двојица изишли у шетњу.

Артур се полако подигао. Лице му је било бело као креда.

— Је л’ ти јасно? — упитао је Редрик.

Артур је прогутао кнедлу и климнуо главом.

— Е, онда добро. Али следећи пут ћеш добити по зубима. Наравно, ако још будеш жив. Крећи!

А од њега би могао бити добар сталкер, помислио је Редрик. Звали би га, сигурно, Лепи Арчи.

Имали смо ми већ једног «Лепог» — Лепог Диксона, данас званог Пацов. Једини сталкер који је упао у «млин за месо» и преживео. Имао је среће. Он, наивчина, још увек верује да га је то Барбриџ извукао из «млина». Јесте, мало сутра. Из «млина за месо» не може се нико извући... Али извукао га је из Зоне, то је тачно. Извршио Барбриџ племенити подвиг. Али не што је хтео, већ што је морао. Његов стил је већ свима дозлогрдио, па су му момци тад рекли директно: сâм боље да се и не враћаш. Некако баш пре тога је и добио надимак Лешинар, а у почетку су га, због раста, звали Горила.

Редрик одједном осети на левом образу једва приметно струјање и одмах, без размишљања, узвикне:

— Стој!

Он испружи руку улево. Тамо се поветарац осећао још јаче. Негде између њих и насипа налази се «ветрометина», а можда се пружа и самим насипом — нису вагонети тек тако склизнули. Артур је стајао као укопан, није се чак ни окретао.

Да, од њега би испао добар сталкер... Ма који ми је, да нисам почео да га жалим? Само ми још то фали. Ко је мене икад жалио?... Мада, било је и тога, Кирил. Дик Нунан. Додуше, Нунан ми помаже мање због мене самог, а више се удвара Гути, али можда ме и жали, код поштених људи то не искључује једно друго... Само што ја сад не смем бити сажаљив. Преда мном је избор: или — или... Први пут је савршено јасно представио себи тај избор: или овај момак, или моја ћерка. А ту онда нема шта да се бира. Само ако је чудо могуће, рекао је некакав глас изнутра, и он је са ужасом жестоко пригушио у себи тај глас сумње.

Прошли су гомилицу сивих прња. Од Дрипца није ништа остало, само је малко даље у сувој трави лежала дугачка, сасвим зарђала цев — минотрагач. Тад су још многи користили минотрагаче, куповали су их испод руке од војних интенданата, гледали у те направе као у спас са неба, а онда су два сталкера погинула са њима од подземних муња и нико их више није користио... Стварно, ко је био тај Дрипац? Да ли га је Лешинар довео овамо или је сам дошао? И како то да су сви ишли до тог рудокопа, а ја о томе ништа нисам чуо?... Како пече сунце! Ако је тако већ од раног јутра, шта ли ће тек бити после?