Пикник поред пута

— Па ето, досетио сам се!... Већ и не знам, шта ме је навело на ту мисао... Па, као прво, раније је отац све време говорио о тој Златној кугли, а у последње време је престао и почео често да навраћа до вас, а мени је јасно да ви нисте никакви пријатељи, шта год отац говорио о томе... А онда, постао је некако чудан у последње време... — Артур се опет насмејао и завртео главом, сећајући се нечег. — А све сам схватио кад сам вас обојицу видео како испробавате изван града овај мали дирижабл... — потапшао је дланом по ранцу, где је био спремљен мали дирижабл. — Искрено говорећи, пратио сам вас тада и кад сам видео како подижете врећу са камењем и вучете је над земљом, све ми је било јасно. Колико ја знам, у Зони није остало више ништа тешко осим Златне кугле. — Артур је загризао сендвич, почео да жваће и замишљено рекао пуних устију: — Не знам само, како ћете је закачити, она је сигурно глатка...

Редрик га је гледао преко шоље и размишљао колико се они, отац и син, разликују. Нису имали ништа заједничко. Ни лице, ни глас, ни душу. Лешинарев глас је промукао, непријатан, подлачки некако, али када је говорио о овоме није га се могло не слушати. «Риђи — говорио је он тада, нагнувши се преко стола — па остали смо само нас двојица, а на двојицу две ноге и обе су твоје... Коме да поверим, ако не теби? Па то је, можда, оно највредније што постоји у Зони! Нећу ваљда да је оставим оним чистунцима са њиховим аутоматима! Па ја сам је нашао, ја! Колико наших је тамо успут страдало! А нашао сам је ја! Чувао сам је за себе; истина. Ни сад је ником не бих дао али, као што видиш, сад више не могу до ње... Осим тебе — никоме је не бих дао! Колико жутокљунаца сам водио са собом, целу школу сталкера сам отворио, али не могу они, нису за то... Добро, не мораш ти да верујеш у њу. Ти узми новац. Мени дај колико хоћеш; знам да ме нећеш преварити... А ја ћу, можда, вратити ноге! Ноге бих могао да вратим, разумеш?! Зона ми је узела ноге — можда ће ми их она и вратити...»

— Шта? — упитао је Редрик, тргнувши се.

— Упитао сам, могу ли да запалим једну?

— Да — одговорио је Редрик. — Запали, запали... И ја ћу.

Искапио је шољу, извадио је цигарету и, гњечећи је међу прстима, загледао се у маглу која се разилазила. Будала, помислио је. Начисто је полудео. Ноге да му врати Зона...

Од свих тих разговора накупио му се на души некакав талог. И са временом није ишчезавао, него се све скупљао и растао. Редрик није могао да схвати шта је то и сметало му је, као да се нечим заразио од Лешинара, али не неком гадошћу, већ напротив... Снагом, шта ли? Не, није то била снага. Па шта је онда? Добро, рекао је себи. Хајде овако: претпоставићемо да ја уопште нисам дошао овамо.

Сасвим сам се већ спремио, узео ранац, и онда се нешто десило... ухапсили ме, на пример. Да ли би то било лоше? Наравно да би било. А зашто? Зато што бих изгубио новац? Не, није ствар у новцу... Зато што би то благо иначе пало у руке оних гадова, Промуклом и Мршавом? У томе већ има нешто. Лоше се осећам при помисли на то. А с друге стране, шта ме се то тиче? Свеједно ће на крају све њима пасти у руке...

— Бр-р-р... — Артур се стресао. — Пробија до кости. Мистер Шухарте, могу ли сад добити један гутљај?

Редрик ћутке извади пљоску и пружи му је. А нисам отпрве пристао, помислио је. Двадесет пута сам рекао Лешинару да се носи, а двадесет први пут сам ипак пристао. Некако више нисам могао. И последњи наш разговор је испао свим кратак и послован. «Здраво, Риђи. Донео сам ти мапу. Можда, ипак, да погледаш?» Ја га погледах у очи, а очи су му као гнојни чиреви — жуте са црном тачком, и ја рекох: «Дај». И готово. Сећам се да сам тада био пијан, целе недеље сам пио, на души ми је било одвратно... Ах, до ђавола, сад је свеједно! Кренуо сам и готово. Зашто ме то толико мучи? Да се нисам уплашио?...

Тргнуо се. Дугачак шкрипави јецај изненада допре до њих из магле. Редрик је скочио као опарен, а за њим и Артур. Али већ је опет завладала тишина, чуо се само шљунак који се низ насип откотрљао испод њихових ногу.

— То мора да се руда слегла — неуверено, с напором изговарајући речи, прошапутао је Артур. — Вагонети са рудом... стоје ту дуго.

Редрик је гледао право пред себе и ништа није видео. Сетио се. Било је то ноћу. Пробудио се од истог оваквог звука, језивог и дугачког, премирући као у сну. Али није био сан. То се тако огласила Мајмунчица седећи на свом кревету поред прозора. Гута се такође пробудила и шчепала Редрика за руку, он је осећао њено голо раме које се у тренутку прекрило знојем, и тако су лежали и слушали, а кад је Мајмунчица заћутала и легла, он је сачекао још мало а онда устао, спустио се у кухињу и одједном попио пола флаше коњака. Од те ноћи је почео да пије.

— Руда — говорио је Артур. — Она се тако слеже са временом. Од влаге, од ерозије, из разних других разлога...

Редрик погледа Артурово пребледело лице и опет седе. Цигарета му је испала из руке; он запали нову. Артур је стајао још мало, бојажљиво гледајући около, а онда је и он сео па рекао: