Пикник поред пута

— Знам да се прича, да у Зони неко живи. Неки људи. Не дошљаци, него баш људи. Наводно их је Посета затекла овде, и они су мутирали... прилагодили су се на нове животне услове. Јесте ли чули нешто о томе, мистер Шухарте?

— Јесам — одговорио је Редрик. — Али они не живе овде. Живе у планинама, на северозападу.

Некакви сточари.

Сад знам чиме ме је Лешинар заразио, помислио је. Заразио ме је својим лудилом. Ето, зашто сам дошао овамо. Ето шта ми је потребно... Неко чудно и ново осећање полако га је испунило. А знао је, да то осећање заправо уопште није ново, одавно се већ оно угнездило негде у њему, али тек сад га је постао свестан и ствари су дошле на своје место. И оно, што му се раније чинило глупошћу, лудачким бунцањем подетињеног старца, преобратило се сада у једину његову наду, једини смисао живота, зато што је тек сад схватио: једино што му је још остало на свету, једино ради чега је живео последњих месеци, била је нада у чудо. Он је, будала, одбацивао ту наду, газио ју је, подсмевао јој се, пропијао ју је, зато што је тако научио, зато што никад у животу, од детињства, није могао да рачуна ни на кога осим на себе самог, и зато што му се од детињства то ослањање на себе самог огледало у количини зелембаћа које би успевао да уграби, ишчупа, истргне од равнодушног хаоса који га је окруживао. Тако је било одувек и тако би било и даље, да се није најзад нашао у таквој јами из које га не могу извући никакви зелембаћи, а не вреди више рачунати ни на своје могућности. А сад га је та нада — и то већ не нада, него увереност у чудо — испунила до краја, и он се већ чудио како је раније могао живети у таквој црној, безизлазној тами... Насмејао се и потапшао Артура по рамену.

— Шта је, сталкеру — рекао је. — Још ћемо се ми извући из овога.

Артур га је зачуђено погледао, несигурно се осмехујући. А Редрик је згужвао мастан папир од сендвича, бацио га под вагонет и прилегао на ранац, ослонивши се лактом.

— Добро — рекао је. — А ако претпоставимо, да та Златна кугла стварно... Шта би ти пожелео?

— Значи, ви ипак верујете у то? — брзо је упитао Артур.

— Није важно да ли ја верујем или не. Одговори на питање.

Одједном га је страшно занимало да чује шта би могао да тражи од Златне кугле овакав један момак, клинац још, дојучерашњи школарац, и он је са веселом радозналошћу гледао како се Артур мршти, скупља усне, баца поглед на њега и одмах крије очи.

— Па, наравно, ноге за оца... — најзад је проговорио Артур. — И да код куће све буде у реду...

— Лажеш, лажеш — добродушно рече Редрик. — Пази: Златна кугла испуњава једино скривене жеље, оне што, ако се не испуне, остаје ти само да се обесиш.

Артур Барбриџ је поцрвенео, поново бацио поглед на Редрика и истог часа оборио очи а онда поцрвенео још јаче. Редрик се смешкао гледајући га.

— Јасно ми је — рекао је готово нежно. — Добро, то није моја ствар. Задржи је за себе... — А онда се сетио пиштоља и помислио да треба рашчистити и то питање док још има времена. — Шта ти је то у задњем џепу? — упитао је незаинтересовано.

— Пиштољ — невољно је рекао Артур и угризао се за усну.

— А шта ће ти?

— Да пуцам! — рекао је Артур изазивачки.

— Мани се ти тога — строго је рекао Редрик и сео право. — Дај ми га. У Зони нема у кога да се пуца. Дај га.

Артур је хтео нешто да каже али је оћутао, завукао руку иза леђа, извадио војнички колт и пружио га Редрику, држећи га за цев. Редрик је узео пиштољ за топлу храпаву дршку, бацио га мало увис, ухватио и рекао:

— Имаш ли некакву марамицу? Дај да замотам.

Узео је од Артура марамицу, чисту, мирисала је на колоњску воду, замотао пиштољ и ставио га на шину.

— Нека засад остане овде — објаснио је. — Ако дâ бог, проћи ћемо овуда у повратку па ћемо га покупити. Можда ће нам стварно требати да се бранимо од патрола...

Артур је снажно завртео главом.

— Ма нисам га ја зато понео — рекао је са негодовањем. — Ставио сам само један метак.

Ако би... ако би, као са оцем...

— Види ти њега... — отегао је Редрик, гледајући изненађено у Артура. — Е, онда се не брини. Ако буде као са твојим оцем ја ћу те већ довући доовде. То ти обећавам... Гледај, свиће!

Магла се расејавала наочиглед. На насипу је уопште више није било, а доле и даље млечнобела магла је падала на тле и топила се; кроз њу су избијали округли накострешени врхови брежуљака, а међу брежуљцима се понегде већ видела неравна површина орошене мочваре са ретким врбаком, а на хоризонту, иза брегова, јарко-жуто блеснуше врхови планина, а небо над њима било је јасно и плаво.

Артур се осврнуо преко рамена и тихо одушевљено ускликнуо. Редрик је такође погледао. На истоку су планине изгледале црне, а над њима је пламтела добро знана ћилибарска зора — зелена зора Зоне.