Пикник поред пута

Редрик је устао, отишао иза вагонета, сео стењући на насип и гледао како се она брзо гаси, зелено преплављено ружичастим, а онда се наранџасти руб сунца стао помаљати иза планине и одмах су се од брегова пружиле љубичасте сенке — све је постало оштро, рељефно, видљиво као на длану, и право пред собом, на око двеста метара, Редрик виде хеликоптер. Хеликоптер је, очигледно, пао у сам центар «ветрометине» и цела кабина је претворена у металну палачинку, само је реп остао цео, мада малко савијен, и као црна кука је штрчао између два брежуљка, а и стабилизациони пропелер је остао читав и добро се чуло како шкрипуће, љуљајући се на поветарцу. «Ветрометина» је била врло јака, није избила ни озбиљнија ватра приликом пада, и на спљоштеном металу јасно се видео црвено-плави грб краљевске војне авијације, који Редрик већ толико година није видео и скоро да је заборавио како изгледа.

Онда се Редрик вратио до ранца, извадио мапу и раширио је на стврднутој руди у вагонету.

Рудокоп се одавде није видео — заклањао га је брежуљак са поцрнелим, нагорелим дрветом на врху.

Тај брежуљак је требало обићи здесна, удолином између њега и другог брежуљка који се такође добро видео одавде: сасвим оголео, са одроњеним црвенкастим камењем низ целу падину.

Сви оријентири су се поклапали али Редрик није био задовољан. Дугогодишњи инстинкт сталкера жестоко се бунио против саме помисли, неприродне, апсурдне, да се стаза трасира између два блиска узвишења. Добро, помислио је Редрик, то ћемо још видети. На лицу места биће све јасније. Пут до те удолине је водио кроз мочвару, по отвореном и равном тако да је одавде изгледало безопасно, али, погледавши мало боље, Редрик међу хумкама разабере некакву тамносиву мрљу. Он погледа на мапу. Тамо је био уцртан крстић и грубим словима је уписано: «Дрипац». Црвена линија стазе водила је десно од крстића. Надимак му је био некако познат, али ко је био тај Дрипац, како је изгледао и кад је настрадао, то Редрик никако није могао да се сети. Сетио се, зато, нечег другог: «Боржч» пун дима, огромне црвене ручерде које стежу чаше са пићем, громки смех, разјапљене жутозубе чељусти — фантастично стадо титана и гиганата који су се скупили на појилу; једна од најживљих успомена из детињства — први долазак у «Боржч». Шта сам ја оно тада донео? «Празну кутију», ваљда. Право из Зоне, мокар, гладан, напола избезумљен, са ранцем о рамену, упао сам у ту крчму, треснуо ранац на шанк испред Ернеста, злобно се кезећи и обазирући издржао сам бујицу поруга и погрда, сачекао да Ернест — тад је он још био млад, и увек са лептир-машном — одброји зелембаће... не, тад још нису били зелембаћи, тад су новчанице још биле квадратне, краљевске, са неком полуголом женском у огртачу и уоквирену венцем... сачекао сам, пажљиво ставио новац у џеп и неочекивано за самог себе дохватио тешку пивску криглу са стола и из замаха распалио њоме по најближој фаци која се церекала...

Редрик се осмехнуо за себе и помислио: можда је то баш и био тај Дрипац?

— Зар се сме ићи између брегова, мистер Шухарте? — у пола гласа упита Артур. Он се прикрао и такође гледао у мапу.

— Видећемо — рекао је Редрик, и даље гледајући у мапу. На мапи су била још два крстића — један на падини брега са дрветом, други — на оном црвеном одрону. Пудла и Цвикераш. Стаза је водила удолином између. — Видећемо — поновио је, сложио мапу и ставио ју је у џеп. Погледао је Артура. — Стави ми ранац на леђа... Наставићемо, као и досад — рекао је, намештајући ранац и каишеве. — Ти идеш испред, тако да те држим на оку. Не осврћи се, него добро наћуљи уши. Моје наређење је закон. И само да знаш, мораћемо много да пузимо па немој да се чуваш блата — ако ја кажем да скачеш у блато, има да скачеш главачке без разговора... Закопчај ту јакну. Јеси ли спреман?

— Спреман сам — рекао је Артур мукло. Сад га је обузело узбуђење и трема. Образи румени као никад.

— Први правац — онамо — Редрик је оштро махнуо руком према најближем брежуљку стотинак метара од насипа. — Јасно? Идемо.

Артур је грчевито уздахнуо и, прекорачивши шину, почео силазити постранце са насипа. Шљунак се шумно котрљао за њим.

— Лакше мало — рече му Редрик. — Не жури нам се толико.

Он поче опрезно да се спушта за Артуром, по навици регулишући инерцију тешког ранца мишићима ногу. Крајем ока све време је пратио Артура. Уплашио се момак, помислио је. И треба да се боји. Можда нешто предосећа. Ако има инстинкт као његов стари, онда има и шта да предосећа... Кад би ти, Лешинару, знао како је испало. Кад би знао, да те у једном нисам послушао. «Али ово место, Риђи, сâм нећеш проћи. Хоћеш-нећеш мораћеш неког да поведеш са собом. Могу ти дати неког од својих, неког кога није штета...» Ето, наговорио ме је.

Први пут у животу пристао сам на такво нешто. Али добро, помислио је. Можда ће ипак моћи без тога, па нисам ја Лешинар Барбриџ, снаћи ћу се већ некако.

— Стој! — наредио је Артур.

Момак се зауставио до чланака у мутној води. Док се Редрик спуштао мочвара га је увукла говото до колена.