Пикник поред пута

Артур, који је ишао неколико корака напред, подиже руку и обриса зној са чела. Редрик погледа на сунце. Оно је још било сасвим ниско. И ту Редрик одједном схвати да му сува трава више не шушти под ногама као раније, већ да шкрипуће као суви снег, и да више није крта и бодљикава као раније, већ мекана и прашна — распадала се у прашне крпе под чизмама. Угледа и јасно утиснуте трагове Артурових ногу и баци се на земљу, викнувши: «Лези!»

Пао је лицем у траву и она се расула под његовим образом; шкрипнуо је зубима од љутње на себе и злу срећу. Лежао је, настојећи да се не миче, још увек се надајући да ће, можда, проћи поред њих, али знао је већ да су упали у клопку. Врућина се појачавала, прекривала цело тело као чаршав намочен у врелу воду, очи му је облио зној и он задоцнело викне Артуру: «Не мичи се! Трпи!» И поче да трпи сâм.

Он би и издржао и све би прошло добро, ознојили би се само, али није издржао Артур. Или није чуо шта му је довикнуто, или се успаничио, а можда га је и јаче пекло него Редрика — тек, престао је да се контролише и слепо, са неким грленим криком, појурио је, сагнут, куда га је потерао инстинкт — натраг, управо онамо куд се никако није смело бежати. Редрик је једва стигао да се придигне и да га обема рукама шчепа за ногу, и Артур је треснуо о земљу, подигавши облак пепела, вриснуо неприродно високим гласом, шутнуо Редрика слободном ногом у лице, почео да се отима, али је Редрик, и сам напола избезумљен од бола, скочио на њега, приљубљујући се опеченим лицем до кожне јакне, настојећи да га пригне до земље, забије у њу, обема рукама држећи за дугачку косу главу која се трзала и јаросно ударајући врховима чизама и коленима по ногама, по земљи, по задњици. Нејасно је чуо стењање и јаукање испод себе, и сопствени хроптави глас: «Лези, будало, лези, убићу те...» А одозго је по њему све падала жеравица и већ је загорела одећа, њени кожни делови су пуцали и он, забивши чело у сиви пепео, притискајући грудима главу оног проклетог балавца, није издржао и заурлао је из свег гласа...

Није знао, када се све то завршило. Одједном је схватио да поново може да дише, да је ваздух опет ваздух а не врела пара која пали грло, и досетио се да мора пожурити, побећи што даље од ове ђаволске грејалице док се није опет наднела над њих. Свалио се са Артура који је лежао сасвим непомично, узео обе његове ноге под мишку и, помажући се слободном руком, запузао напред, не скидајући очи са црте иза које је опет почињала трава, мртва, сува, крта, али права — сад му је изгледала као права оаза. Пепео му је шкрипао под зубима, ошурено лице га је пекло, зној му је текао право у очи, вероватно зато што више није имао ни обрве ни трепавице. Артур се вукао за њим и као да се намерно качио својом проклетом јакном. Болеле су га испржене руке а ранац је при сваком покрету ударао опечени потиљак. Од бола и врућине Редрик је помислио да ће га опекотине дотући и да се неће извући одавде. Али онда је од тог страха јаче забатргао слободним лактом и коленима, само да се извуче, дај, Ред, хајде, Риђи, још само мало, тако...

После је дуго лежао, загњуривши лице и руке у хладну прљаву воду, са уживањем је удисао мочварни смрад. Сатима би тако лежао, али је натерао себе да устане; клечећи, збацио је ранац, четвороношке се вратио до Артура, који је још увек непомично лежао тридесетак корака од мочваре, вратио се и окренуо га на леђа. М-да, био је то леп дечко. Али сад је та згодна фаца изгледала као црно-сива маска од мешавине запекле крви и пепела, и неколико тренутака Редрик је са тупим интересовањем гледао уздужне бразде на тој маски — трагове од вучења по земљи. Онда је коначно устао, ухватио Артура под мишке и повукао га до воде. Артур је хроптаво дисао и повремено би зајечао. Редрик га је бацио лицем у највећу бару и спустио се у воду поред њега, поново уживајући у мокрини и свежини. Артур је загргољио, забатргао се, ослонио се на руке и подигао главу. Очи су му биле исколачене, још није дошао себи и жудно је отвореним устима хватао ваздух, загрцавао се и кашљао. Онда му се поглед разбистрио и зауставио на Редрику.

— Ху-у-у... — рекао је и одмахнуо главом, бризгајући прљаву воду. — Шта је то било, мистер Шухарте?

— Смрт је била — неразговетно је изговорио Редрик и закашљао се. Опипао је лице. Болело га је.

Нос му је био отечен, али обрве и трепавице, ма колико то било чудно, биле су на месту. И кожа на рукама је такође била читава, само је мало поцрвенела.

Артур је такође опрезно опипавао своје лице. Сада, кад је вода спрала ону страшну маску, испало је да му је лице — такође против сваког очекивања — готово нормално. Неколико огреботина, чворуга на челу, расечена доња усна, а иначе ништа посебно.

— Никад нисам чуо за такво нешто — рекао је Артур и погледао назад.