Пикник поред пута

— Напред! Напред! — продерао се, не чујући се ни сâм.

Сада су се гегали чучећки, само са главама изнад површине баре, и при сваком удару грома Редрик је видео како се дугачка Артурова коса диже увис, и осећао је како му се хиљаду иглица зарива у лице. «Напред! — монотоно је понављао. — Напред!...» Више ништа није чуо. Једном се Артур напола окренуо према њему, и он виде избечено искошено око како га гледа, и побелеле усне како се мичу, и прљави позеленели образ. А онда су муње почеле тући тако ниско да су се морали сасвим загњурити. Зелена слузава вода испунила је уста, није се могло дисати. Редрик се придигао, хватајући устима ваздух, ишчупао из носа тампоне и одједном открио да је смрад нестао, да је ваздух пун свежег, продорног мириса озона, а пара око њих била је све гушћа, или му је то можда потамнело у очима — и више се нису видели брегови ни слева ни здесна, ништа се није видело осим сасвим улепљене, прљаве Артурове главе и жутозелене паре како се ковитла.

Проћи ћу, проћи ћу, мислио је Редрик. Није ми први пут, читавог живота сам овако у говнима, а над главом ми муње и громови; увек је тако било... И откуд овде толико гована? Да полудиш, толико гована на једном месту! То је Лешинар, помислио је бесно. То је Лешинар овуда прошао, то је за њим остало... Цвикераш је погинуо десно, Пудла лево, и све зато да би Лешинар прошао путем између њих и оставио за собом свој смрдљиви траг... Тако ти и треба, рекао је себи. Ко иде трагом Лешинара, мора бити до грла у говнима. Као да то ниси знао и раније. Сувише их је много, тих лешинара, зато је на свету све тако прљаво... Нунан је будала, каже: ти си, Риђи, нарушилац равнотеже, ти рушиш поредак, теби је у сваком поретку лоше, и у лошем ти је лоше, и у добром ти је лоше, због таквих као што си ти никад неће бити царства небеског на земљи... Идиоте један дебели! Где си ти на земљи видео добар поредак? И откуд знаш какав бих ја био у добром поретку?...

Неки камен испод његове ноге се измакао, он се оклизнуо и потпуно загњурио, а кад је изронио виде сасвим близу избезумљено Артурово лице исколачених очију и на тренутак се престрашио — учинило му се да је изгубио оријентацију. Ипак, није: одмах је схватио да треба ићи у оном правцу где се из баре диже црни врх једног камена — схватио је то иако осим тог камена ништа није видео у жутој магли.

— Стој! — продерао се. — Иди десно! Десно од камена!

Али опет није ни сам могао да чује свој глас и зато се приближио Артуру, ухватио га за раме и почео му показивати руком: иди десно од камена, спусти главу. И помислио је: платићете ми за ово.

Код камена је Артур заронио, само секунд пре него што је муња ударила у његов црни врх а ужарени одломци полетели на све стране. Платићете ми за ово, понављао је Редрик, опет зарањајући и млатарајући рукама и ногама. У ушима му је затутњао нови удар грома. Убићу бога у вама за ово!

Само на тренутак се запита: ма коме ја то претим? Не знам. Али неко мора да плати, неко ће ми већ платити за ово! Сачекајте, само да стигнем до те кугле, само да је се докопам, па ћу се већ обрачунати са вама!

Кад су коначно изишли на суво, на већ врели од сунца камени одрон, заглушени, изврнути наопачке, тетурајући и хватајући се један за другога да не падну, Редрик угледа пропали камион који је лежао на осовинама и нејасно помисли да би се ту, код камиона, могли одморити. И они се завукоше у сенку.

Артур је легао на леђа и непослушним прстима покушавао да раскопча јакну, а Редрик се наслонио ранцем о страницу камиона, обрисао руке о камење и посегнуо под јакну за пљоском.

— И ја... — проговорио је Артур. — Дајте и мени, мистер Шухарте!

Редрик се зачудио, како тај клинац одједном има громки глас, отпио, затворио очи па пружио пљоску Артуру. Готово је, помислио је уморно. Прошли смо. И ово смо прошли. А сад ћемо да видимо.

Мислите, да ћу вам заборавити ово? Не, све ја памтим. Мислите, да ћу вам рећи хвала што се нисам удавио? Какво хвала! Сад сте готови, је л’ вам јасно? Ништа нећу оставити као што је било. Сад ја одлучујем. Ја, Редрик Шухарт, при здравој свести и памети, одлучиваћу све и за све. А сви ви остали, лешинари, керови, дошљаци, мршави, квотерблади, паразити, зеленаши, промукли, са лептир-машнама, у униформама, чистунци, са актовкама, са говоранцијама, са племенитим поступцима, послодавци, са вечним акумулаторима, са вечним моторима, са «ветрометинама», са лажним обећањима — доста је, доста сте ме вукли за нос, целог живота сте ме вукли за нос, а ја, будала, хвалио сам се како ја радим само оно што сâм хоћу, а ви сте све климали главама и домигивали се, и вукли ме за нос, повлачили ме по крчмама и затворима... Доста је било! Он свуче ремење ранца и узе из Артурове руке пљоску.

— Појма нисам имао — рекао је Артур. — Нисам могао ни да замислим... Знао сам да нас могу чекати ватра, смрт, али овакво нешто!... Како ћемо се вратити?