Пикник поред пута

Он се раздрагано насмејао, чучнуо и обема рукама забубњао по тлу. Слепљени прамен косе на његовој глави љуљао се и тресао смешно и ружно, отпадало је са њега сасушено блато. И тек тад је Редрик подигао главу и погледао куглу. Опрезно. Плашљиво. Са тајним страхом да то неће бити оно што је очекивао — донеће му разочарање, изазваће сумњу, бациће га с неба, на које је успео да се попне кроз сву ону прљавштину...

Кугла није била златна, већ пре бакарна, црвенкаста, потпуно глатка, и мутно је поблескивала на сунцу. Лежала је испод супротног обронка рудокопа, згодно смештена међу гомилама слегнуте рудаче, и чак се одавде видело како је масивна и како је утонула у земљу.

У њој није било ничег што би разочаравало или изазивало сумњу, али такође и ничег што би уливало наду. Из неког неодређеног разлога је помислио да она мора бити шупља и да је сигурно топла од сунца. Међутим, кугла очигледно није сијала изнутра и очигледно није могла да лебди и плеше у ваздуху, као што се могло чути у причама о њој. Кугла је лежала тамо где је пала. Можда је испала из неког огромног џепа или се откотрљала и загубила у игри некаквих дивова; она није била постављена овде него је просто лежала, баш као «празне кутије», «наруквице», «батерије» и друго смеће које је остало на земљи после Посете.

Истовремено, у њој је ипак нечег било, и чим дуже ју је Редрик гледао постајало му је јасније да му је пријатно да је гледа и да осећа жељу да јој приђе, опипа је, пређе руком по њеној површини; однекуд се јави мисао да би сигурно било лепо сести поред ње, а још лепше — наслонити се леђима о њу, забацити главу и, затворивши очи, утонути у мисли, у сећања, или просто задремати, отпочинути...

Артур је поскочио, повукао патент на јакни, свукао ју је и бацио под ноге, подигавши облачић беле прашине. Нешто је викао, правио гримасе и махао рукама, онда је ставио руке на леђа и заплесао и најзад појурио, пресрећан, путем надоле у рудокоп. Није више ни погледао на Редрика, заборавио је и на њега и на све на свету — јурио је да испуни своје жеље, ситне жеље тихог и финог школарца, балавца који у животу није видео никакав новац осим такозвани џепарац, клинца који је добијао батине ако би се по повратку кући од њега осећао алкохол, а од којег су хтели да направе чувеног адвоката, у перспективи — министра, а у најдаљој перспективи, наравно — председника... Редрик је, шкиљећи упаљеним очима због заслепљујућег сунца, ћутке гледао за њим. Био је миран и хладан, знао је шта ће се сад десити и знао је да ће морати да скрене поглед, али засад се још могло гледати и он је гледао, не осећајући ништа нарочито, једино што му се негде дубоко унутра покренуо неки црвић и завртео шиљатом главицом.

Артур је јурио надоле, срећно поскакујући, плешући у трку, бела прашина се дизала и остајала иза њега и он је нешто викао на сав глас, звонко, весело, свечано — као песму или као заклетву — и Редрик је помислио да се то сигурно први пут у овај рудокоп спуштају тако, као на празник. Он у почетку није слушао шта узвикује тај отварач који говори, а онда у њему као да се укључило неко дугме, и он зачу:

— Срећу за све!... Бесплатно!... Колико год ко хоће!... Сви нека дођу овамо!... Има довољно за све!... Свима нека буде добро!... Бесплатно!... Срећа!... Бесплатно!...

А онда је одједном заћутао као да му је нека огромна рука набила чеп у уста. И Редрик виде како га је прозирна смрт, притајена дотле у сенци кашике багера, дохватила, подигла у ваздух и лагано уврнула, као што домаћице уврћу опрано рубље цедећи воду. И још је Редрик видео како се једна од прашних чизама отргла са трзаве ноге и полетела високо над рудокопом. Онда се окренуо и сео. У глави ниједне мисли и уопште као да није осећао себе. Свуд око њега тишина, а посебно тихо је било иза његових леђа — доле, на путу. Онда се сетио пљоске са коњаком, аутоматски, као да је дошло време да се узме редовни лек. Одвио је чеп и почео да пије малим, шкртим гутљајима, и први пут у животу је пожелео да има не коњак, већ обичну хладну воду...

Прошло је неко време и у глави му се почеше појављивати мање-више јасне мисли. Ето, готово је, помислио је тупо. Пут је отворен. Могао би већ сад да крене, мада, наравно, боље је да сачека још мало. «Млинови за месо» умеју да изненаде. А ионако треба да се размисли. Посао на који нисам баш навикао, ето у чему је проблем. Шта значи то «мислити»? Мислити значи заварати, измигољити се, одблефирати, вртети неког око малог прста — али ништа од тога не одговара ситуацији у којој сам сад...

Добро, моја ћерка, па отац... И да плате за све, срце да им ишчупам, да се нагутају гована као што сам ја... Не, све то није то, Риђи... Односно, јесте, али шта то заправо значи? То су псовке, а не мисли и жеље. Шта ја заиста желим? Он се одједном охладио од неког страшног предосећања и, прескочивши одједанпут неколико фаза у размишљању, строго наредио себи: ево како, Риђи, нећеш отићи одавде док не смислиш нешто паметно, ако треба црћи ћеш поред те кугле, испећи ћеш се на сунцу или умрети од глади, али нећеш отићи...