Пикник поред пута

(«Тахмасиб») и «Покушај бекства» и две збирке прича: «Шест шибица» и «Повратак». 1964. објављен је изванредни роман «Далека Дуга». 1965. «Грабљиве ствари века», већ поменути роман «Тешко је бити бог» и «Понедељак почиње у суботу», где се писци први пут озбиљније окрећу традиционалној руској фантастици. 1967. објављен је роман «Друга инвазија Марсоваца», својеврсна парафраза Велсовог «Рата светова». 1968. годину, уз «Ружне лабудове», обележио је гогољевско-кафкијански «Пуж голаћ на урвини» и сатирична «Бајка о тројки». 1971. из штампе излази «Настањено острво», а 1973. «Малишан» («Тајанствени свемирски гост»). 1974. објављен је роман «Хотел ‘Код погинулог алпинисте’« по којем је доследно снимљен филм (приказан и код нас) и вероватно најбоље дело Стругацких «Пикник поред пута» на основу којег су писци направили сценарио за филм «Сталкер», снимљен 1979. и премијерно приказан на фестивалу у Копенхагену 1980. године. 1975. објављен је роман— наставак «Настањеног острва» — «Момак из пакла», а 1976. «Милијарду година до краја света». После четворогодишње паузе појавио се, 1980. године, роман «Буба у мравињаку» и најзад, 1985. године, «Таласи стишавају ветар», опет својеврсни наставак претходних делâ и, чини се, последњи роман браће Стругацки. Можда је интересантно напоменути да су исте године браћа Стругацки доживела ретку почаст. Међународни центар за мале планете дао је новооткривеном небеском телу на орбити између Марса и Јупитера, пречника 17 километара, назив «Стругатскиа».

Код нас је неколико романа браће Стругацки објављено у едицији «Кентаур» ПРОСВЕТЕ, а такође је изишла збирка од 6 књига у издању НАРОДНЕ КЊИГЕ и ДЕЧЈИХ НОВИНА. Зачудо, међу њима се није нашао роман који је сада пред читаоцима, «Пикник поред пута». Као што је читалац већ запазио, у питању је роман са веома много акције, али, за разлику од дејстава у многим романима и, поготово, филмовима, када се упиташ: а откуд сад ово и чему то? — овде су дејства повезана и разложна, реалистична. А за поновно спомињање филмова има још један разлог. Наиме, лако је увидети да би по овом роману — као год по Библији — осим «Сталкера» могло бити снимљено још неколико филмова, јер у један никако не би могли стати сви дијалози, догађања и, поготово, идеје.

Осврнимо се, још једном, на Андреја Тарковског. Екранизација овог «Пикника» или «Излета» није била његов једини излет у научну фантастику. Чувен је и његов филм «Соларис» по истоименом роману Станислава Лема, роману са истом темом као и «Пикник» — неуспели, непотпуни контакт са ванземаљским разумом. Као што у антиутопијској области научне фантастике постоји знаменити низ романа: «Ми» (Замјатин) — «Врли нови свет»

(Хаксли) — «1984» (Орвел) — «Механички пијанино» (Вонегат), тако се један део научне фантастике бави контактима са ванземаљским разумом, а најбоља таква дела говоре, заправо, о неуспелим контактима.

Практично читав опус пољског мајстора научне фантастике С. Лема посвећен је тој теми: «Глас господара», «Непобедиви», «Соларис», «Фијаско»... Овом низу придружује се и «Пикник поред пута». И, пре него што коначно (на крају уместо, можда, на почетку) кажемо чиме се овај роман заправо бави и шта нам поручује, још пар запажања о њему.

У време када је написан, овај роман у нама није могао пробудити овако јасне асоцијације као данас.

Зона, окужени становници који су побегли из ње и замало сатанизовани који још у њој живе, међународна полиција и снаге УН, шверцери који тргују предметима из «зоне»... у роману као да је одражена страшна будућност — стварност наших година. А Промукли Хју и Мршави Фил — за кога они заправо раде? Свакако не за неку мафију или обичну криминалну организацију. Они су заправо посредници који набављају «робу» из Зоне за војно-индустријски комплекс САД. Јер, иако САД преко УН већ учествују у проучавању и невојној експлоатацији онога што стиже из Зоне, њих, као и увек, не задовољава само деловање кроз Уједињене Нације. Преко УН се «благодети» Зоне не могу искористити у војне сврхе и зато се до потенцијалног оружја долази посредством сталкера и лица као што су Фил и Хју. На крају, један контејнер са затвореном смрћу доспева у «приватну фирму», Кариганову лабораторију — део ВИК-а Сједињених Држава, где долази до трагедије.

«Тако им и треба — добили су шта су тражили» — радује се сталкер Шухарт који им је, после дугих моралних колебања и вишеструких предомишљања, тај контејнер и продао.