Пикник поред пута

Све унаоколо је било врело од сунца, врућина и умор стварали су му вртоглавицу, опечена кожа се затезала и пуцала, и чинило му се да кроз несвестицу која га савладава она виче и моли за мировање, воду, свежину. Успомене затрте до непрепознатљивости будиле су се у уморном мозгу, котрљале су се једна преко друге, заклањале једна другу, мешале се једна са другом, мешале се са белом ужареном стварношћу која му је треперила пред полузатвореним очима, и све су биле горке, и све су изазивале јад или мржњу. Покушавао је да се умеша у тај хаос, настојао је да извуче из прошлости неку пријатну слику, осећање нежности или радости, извлачио је из дубина памћења свеже насмејано лице Гуте, још као девојке, жељене и недодирљиве, и оно се појавило на трен, али се одмах почело и губити под рђом, изобличило се и преобразило у јадно, обрасло грубом црвенкастом длаком лице Мајмунчице; присиљавао се да дозове у сећање Кирила пуног оптимизма, његове брзе, самоуверене покрете, његов смех, глас који је обећавао невиђена предивна места и времена, и Кирил се појављивао пред њим, а онда би блеснула на сунцу сребрнаста паучина и више нама Кирила а у Редриково лице зуре без трептања анђеоске очи Промуклог Хјуа, и његова крупна бледа шака одмерава порцулански контејнер... Некакве мрачне силе у његовој свести лако су савладавале баријеру воље и уништавале оно мало лепог што је задржало његово сећање, и већ му се чинило да уопште ничег лепог није ни било, већ само одвратне, прљаве њушке...

И све време док су се ројиле те успомене он је остајао сталкер. Не размишљајући, не памтећи, несвестан тога у потпуности, он је ипак запажао да слева, на сигурној удаљености, над гомилом старих дасака, лебди један «весели дух», али миран, истрошен, сасвим безопасан; а здесна је дунуо лаки ветрић и после још неколико корака био је сигуран да је то равна, вишекрака као морска звезда «ветрометина» — далеко, исто безопасно — а у њеном центру спљескана птица, ретка ствар, птице ретко залећу у Зону; па како поред стазе леже две бачене «празне кутије» — очигледно, Лешинар их је бацио у повратку, страх је надвладао похлепу... Све је то Редрик запажао и требало је да погрбљени Артур само на корак скрене са правца — Редрикова уста су се сама од себе отварала и узвик упозорења је сам од себе излетао из њих. Машина, помислио је. Направили сте машину од мене... А стене на ивици рудокопа биле су све ближе и већ су се могле видети необичне шаре од рђе на црвеном крову кабине багера.

Глуп си ти, Барбриџу, мислио је Редрик. Лукав а глуп. Како то да си ми поверовао? Па познајеш ме одмалена, требало би да ме знаш боље од мене самог. Остарио си, ето шта. Оглупавео.

А није ни чудо — целог века си радио са глупацима... И ту Редрик замисли, какво лице мора да је направио Лешинар кад је чуо да је то Артур, лепи Арчи, његов рођени син... да је у Зону са Риђим по његове, Лешинареве, ноге отишао не неки балавац којег се може успут изгубити, него његов рођени син, његов живот, његов понос... И, замисливши Барбриџево лице, Редрик се злобно насмејао, а када се Артур, изненађен, осврнуо, он му махну руком: настави, настави! — смејући се и даље. А онда опет у сећању, као на екрану, одвратне њушке... Требало би променити све. Не један или два живота, не једну или две судбине, већ сваки шраф овог проклетог поквареног света требало би променити...

Артур се зауставио на стрмој падини рудокопа, зауставио се и замро, избечивши очи и истегливши дугачки врат. Редрик приђе и стаде поред њега, али није пратио Артуров поглед.

Право пред њима у дубоку јаму површинског копа водио је пут којим су се пре много година спуштали гусеничари и тешки камиони. Десно је била заслепљујуће бела од сунца косина, а лево је та косина била неравна и у гомили камења и туцаника тамо је стајао накренути багер, огромна кашика је пала и зарила се у ивицу пута. И, као што се могло и очекивати, ништа више се није видело, осим што су поред багера са стеновитих ивица падине висиле црне увијене леденице, као дебела сплетена ужад, и мноштво црних мрља видело се у прашини, као да су по њој просули мастило. То је све, што је од њих остало — чак се не може ни рећи, колико их је ту било. Можда је свака мрља — један човек, једна жеља Лешинара Барбриџа. Ено она — то је кад се Лешинар жив и здрав вратио из подрума старе фабрике. А она, мало даље — то је Лешинар без тешкоћа изнео из Зоне «живи магнет». Она црна леденица — то би могла бити лепотица Дина Барбриџ, толико неналик оцу и мајци. А она мрља — такође друкчији и од оца и од мајке Артур Барбриџ, лепи Арчи, очев понос...

— Успели смо! — узвикнуо је Артур. — Мистер Шухарте, ипак смо успели, а?