Piknik pored puta

— Ne skrećite sa teme! — strogo reče Valentin. — Slušajte; ovo je vrlo interesantno. — On je podigao čašu, otpio polovinu i nastavio: — Mi ne znamo šta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete. Ali evo, jedan od njih je rešio da emigrira. Najobičniji pripadnik srednje klase, recimo — frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad počinje đavo bi ga znao šta. Više od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih gangsteri i ulični napadači, dave se u plićacima i tako dalje i tako dalje. Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i ne znam koje godine. I sve tako nešto. I takve nesreće se dešavaju u svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta, i broj tih nesreća je direktno proporcionalan broju emigranata koji se doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su lično doživeli Posetu. Njihovi potomci, rođeni nakon Posete, nemaju nikakvog uticaja na statistiku nesrećnih slučajeva. Vi živite ovde već deset godina, ali vi ste došli nakon Posete, znači, vas možemo mirno da preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Nešto nam ne valja, nešto moramo da odbacimo, a šta — statistiku ili zdravi razum? — Valentin je podigao čašicu i ispraznio je jednim gutljajem.

Ričard Nunan se počeša iza uveta.

— Mmda — rekao je. — Ja sam, uopšte uzev, slušao dosta o tome ali, iskreno govoreći, uvek sam mislio da je to, da tako kažem, malo preuveličano... Zaista, sa tačke gledišta naše moćne pozitivističke nauke...

— Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone — prekinuo ga je Valentin. On je skinuo naočare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim očima. — Svi oni, koji duže vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama — kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i šta se dešava njima samima. Ali zašto? Gde je mutageni faktor? U Zoni uopšte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima, doduše, svoje specifičnosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu opasnost. I šta sad — treba da počnemo da verujemo u zle čini? U urokljive oči?...

— Ja saosećam sa vama u vašoj zabrinutosti — rekao je Nunan — ali, iskreno, na moje nerve oživeli pokojnici deluju neuporedivo jače nego statistički podaci. Tim više što te vaše podatke nikad nisam ni video, a pokojnike sam i video, i omirisao...

Valentin je odmahnuo rukom.

— Ah, ti vaši pokojnici... — rekao je. — Slušajte, Ričarde, kako vas nije sramota? Pa vi ste ipak obrazovan čovek... Kao prvo to nisu nikakvi pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A osim toga, uveravam vas da se tačke gledišta fundamentalnih principa te vaše kopije nisu ništa neobičnije nego večni akumulatori. Prosto, «etaci» narušavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika. Mi smo još uvek kao neki pećinski ljudi — ne umemo da zamislimo ništa strašnije od nekakvog duha ili vukodlaka. A narušavanje uzročno— posledične veze je mnogo strašnija stvar nego ceo čopor vukodlaka... i ostalih čudovišta Rubinštajna... ili Valenštajna?

— Frankenštajna.

— Da, tog Frankenštajna. Od madam Šeli. Pesnikove žene. Ili ćerke. — On se odjednom nasmejao. — A te vaše kopije imaju jednu interesantnu osobinu — autonomnu vitalnost. Možete im odseći neki deo tela i on će živeti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fizioloških rastvora... Baš nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov laborant pričao... — Valentin se nasmejao.

— Vreme je da idemo kući, Valentine — rekao je Nunan, gledajući na sat. — A ja imam i još jedan važan poslić...

— Idemo — rekao je Valentin, pokušavajući da nadene naočare i najzad, uzevši ih pažljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. — Imate auto?

— Da, povešću vas.

Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas mahao rukom, pozdravljajući poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajući portira koji se široko osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naočare i sva trojica ispružiše ruke, loveći ih.

— Sutra imam jedan eksperiment. Baš interesantna stvar... — brbljao je Valentin, ulazeći u «Pežo».

I on uze da priča o sutrašnjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao u naučnički gradić.