Piknik pored puta

U tom trenutku on sâm je verovao u to što je govorio, i premetao je po glavi imena, veze i gradove, i već mu se učinilo kao da je za slične slučajeve već čuo, i kao da se sve srećno završilo, treba samo da se priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zašto je došao ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zašto se sprijateljio sa Gutom, i nije više hteo da misli ni o čemu, odagnao je od sebe sve misli, seo udobnije, opustio se i samo čekao da mu Guta dâ piće.

Tada se u hodniku začuše spori koraci, lupkanje, i odvratan, posebno ovog časa, Barbridžev glas je prounjkao:

— Ej, Riđi! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraća... Ja to ne bih tako ostavio...

I Redrikov glas:

— Čuvaj proteze, Lešinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja moram da večeram.

Barbridž:

— Uh, ne smem ni da se našalim...

Redrik:

— Nas dvojica smo završili sa šalom. I tačka. Gubi se, ne zadržavaj me više!

Otvorila su se vrata, glasovi su postali tiši — očigledno, izišli su i govorili na stepeništu.

Barbridž je rekao nešto u pola glasa, a Redrik mu je odgovorio: «Dosta, završili smo o tome!» Opet Barbridževo mrmljanje i oštri Redrikov glas: «Rekao sam — dosta»! Vrata su se zalupila, začuli su se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik Šuhart. Nunan je ustao i zakoračio mu u susret, i oni čvrsto stegoše jedan drugom ruke.

— Znao sam da si to ti — rekao je Redrik, gledajući Nunana jasnim zelenim očima. — Au, ali si se ugojio! Sigurno visiš po barovima i ločeš pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju, treba da vas stignem...

— Nismo još ni počeli — rekao je Nunan. — Tek smo se spremali. A i ko bi od tebe pobegao!

Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i rekao:

— E, pa, sad ćemo da vidimo, ko će koga stići i prestići! Idemo, idemo, nećemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam večeru...

Redrik je otvorio vrata frižidera i sagnuo se, a kad se uspravio u ruci je držao flašu sa šarenom etiketom.

— Treba da proslavimo ovo! — rekao je. — Da dočekamo kako dolikuje našeg najboljeg prijatelja, Ričarda Nunana, koji ne napušta prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi.

Šteta samo što nije tu Imalin...

— Pa nazovi ga — predložio je Nunan.

Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.

— Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!

Prvi je ušao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.

— Slavićemo, tata! — rekao je nepomičnom starcu. — Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj otac, Šuhart-stariji...

Ričard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno razvlačeći usta u širok osmeh, pozdravljajući rukom i obraćajući se kopiji:

— Drago mi je, mister Šuharte. Kako ste?... A mi se već znamo, Rede — obratio se Šuhartu— mlađem, koji je tražio čaše u baru. — Jednom smo se već videli; istina, nakratko...

— Sedi — rekao mu je Redrik, pokazujući glavom fotelju preko puta starca. — Ako mu se obraćaš — govori glasnije; on skoro ništa ne čuje. — Stavio je čaše na sto, odvio zatvarače flaša i rekao Nunanu: — Sipaj. Tati samo malo, tek na dno...

Nunan je bez žurbe sipao piće u čaše. Starac je sedeo sve u istoj pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao čašu. A Nunan se već sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra, strašna i žalosna. Igru je započeo Redrik, a on se uključio u nju, kao što se celog života uključivao u tuđe igre, i strašne, i žalosne, i sramne, i divlje i mnogo opasnije nego što je ova. Redrik je podigao svoju čašu i rekao: «Da popijemo?» I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a Redrik je kucnuo svojom čašom Nunanovu i rekao: «Pijmo, pijmo...» Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmešio se, pa su ispili.

Redrik je, blistavih očiju, govorio veselo i pomalo izveštačeno:

— Gotovo je! Zatvor mene više neće videti. Kad bi ti znao, kako je lepo kod kuće! Para imam, i već sam bacio oko na jednu kuću, sa vrtom, kao kod Lešinara Barbridža... Znaš li da sam hteo da se odselim odavde? To sam u zatvoru odlučio. Šta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek’ ide sve do đavola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u zatvoru, zabranili iseljavanje! Šta, da nismo postali zarazni za ove dve godine?...

On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajući viski i ubacujući saosećajne psovke i retorička pitanja, a onda je počeo da ispituje Redrika o kući — gde je, kakva je, koliko košta? — i ušao u spor sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kuća skupa i na lošem mestu, izvadio je beležnicu, počeo da je lista i da čita adrese napuštenih kuća koje će vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga neće koštati ništa ako preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatraži kompenzaciju.

— Vidim, već si počeo da se baviš i nekretninama — rekao je Redrik.

— Ja se bavim svime pomalo — odgovorio je Nunan i namignuo.

— Znam, čuo sam za tvoje poslove!

Nunan je iskolačio oči, stavio prst na usne i pokazao glavom prema kuhinji.