Putanja bodeža

Morala je da postavlja tokove nit po nit, međutim činilo se da joj razgovor samo pomaže, umesto da je ometa. Sem toga, preduga tišina mogla je da izazove sumnju, ako su njena dvojica stražara prisluškivala. Često je skretala pogled ka ulazu u šator. Želela je neke od odgovora koje nije nameravala da podeli ni s kim, odgovore koje nijedna od tih žena koje je ispitivala ne bi slobodno pružila čak i da ih je znala. Jedan od najmanjih uticaja ovih tokova bio je da su razvezivali jezik i otvarali um bolje negoli ijedna biljka, a to se vrlo brzo pokazivalo.

Spustivši glas gotovo do šapata, nastavila je: „Čini se da mladi al’Tor misli da ima neke pristalice unutar Bele kule, Beldejn. Tajne, naravno; morale bi da budu.“ Čak ni neko ko bi prislonio uvo na šatorsko platno ne bi mogao da čuje o čemu razgovaraju. „Reci mi sve što znaš o njima.“

„Pristalice?“, promrmlja Beldejn, pokušavajući da se namršti, iako joj to nije uspevalo. Stresla se, mada je to jedva zavređivalo da se nazove uznemireno,više slabašno i neobuzdano. „Njegove? Među sestrama? To je nemoguće. Osim vas koje ste... Kako ste mogle, Verin? Zašto se niste oduprle?“

Verin srdito zacokta. Ne zbog glupe pretpostavke kako bi mogla da se odupre jednom ta’verenu. Dečko je delovao tako ubeđeno. Zašto? I dalje je tiho govorila. „Zar ni u koga ne sumnjaš, Beldejn? Zar nisi čula nikakva govorkanja pre nego što si napustila Tar Valon? Nikakva šaputanja? Niko nije nagovestio da bi mu se moglo prići nekako drugačije? Reci mi.“

„Niko. Ko bi mogao...? Niko ne bi... Tako sam se divila Kiruni.“ U Beldejninom pospanom glasu osećao se gubitak, a suze koje su joj se slivale niz lice ostavljale su tragove na prljavštini. Samo su je Verinine šake držale da sedi uspravljeno.

Verin nastavi da slaže niti svoga tkanja, dok je očima prelazila od svog rada do ulaza u šator, i nazad. Pomalo je i sama imala osećaj da se znoji. Sorilea bi mogla da odluči kako joj je potrebna pomoć u ispitivanju. Mogla bi da pošalje neku od sestara iz Sunčeve palate. Ako bi ijedna sestra saznala za ovo, umirenje bi postalo veoma verovatno. „Znači, htele ste da ga isporučite Elaidi čistog i vaspitanog", rekla je malo glasnije. Predugo je vladala tišina. Nije želela da ona dvojica napolju izveste kako se došaptavala sa zatočenicom.

„Ja... nisam mogla da... se bunim... protiv Galininih odluka. Ona je bila vođa... po Amirlininom naređenju.“ Beldejn se ponovo slabašno pomerila. Glas joj je još uvek bio pospan, ali u njemu je počela da se oseća uznemirenost. Treptala je. „Trebalo je... da ga nateramo... da sluša! Morao je! Nije trebalo... da budemo tako grube. Kao kad... smo ga... ispitivale. Greška.“

Verin prezrivo šmrknu. Greška? Bolje rečeno propast. Propast od samog početka. Sada je taj čovek u svaku Aes Sedai gledao gotovo kao i Erin. A tek da su uspele da ga odnesu u Tar Valon? Jedan ta’veren poput al’Tora koji bi se stvarno našao u Beloj kuli? Od takve pomisli i kamen bi zadrhtao. Kako god da bi se to završilo, propast bi bila preslaba reč da se to opiše. Na Dumajskim kladencima plaćena je dovoljno mala cena kako bi se to izbeglo.

Nastavila je da postavlja pitanja dovoljno glasno da bi svako, ko bi stajao napolju, mogao da čuje. Postavljala je pitanja čije odgovore je već znala, a izbegavala je ona koja su bila suviše opasna da se na njih odgovori. Nije posvećivala mnogo pažnje rečima koje su joj tekle sa usana, kao ni na to šta Beldejn odgovara. Uglavnom je bila usredsređena na svoje tkanje.

Godinama su mnoge stvari pobuđivale njeno zanimanje, a nisu baš sve bile od onih koje je Kula odobravala. Gotovo svaka divljakuša koja je došla u Belu kulu na obuku kako prave divljakuše, koje su zbilja bile počele same sebe da obučavaju, ili devojčice koje su jednostavno počele da dotiču Izvor jer je varnica u njima sazrela sama od sebe; za neke od sestara tu nije bilo stvarne razlike gotovo svaka od tih divljakuša ovladala je sama od sebe nekom veštinom, a sve one su, gotovo neizbežno, potpadale u dve vrste. Kako prisluškivati druge ljude, ili kako naterati ljude da učine ono što želiš.