Putanja bodeža

Kula se nije mnogo brinula zbog prve. Čak i divljakuša koja je poprilično ovladala sobom, brzo bi naučila da dok god nosi belo polaznica ne sme ni da priđe saidaru ukoliko kraj nje nije neka sestra ili jedna od Prihvaćenih. Što je, dosta brzo, prekidalo prisluškivanje. Međutim, druga veština suviše je bazdila na zabranjenu Prinudu. O, to je bilo samo dabi se otac naterao da joj kupi haljinu ili sitnice koje nije želeo, ili da se majka ne buni protiv mladića s kojim bi devojka obično pobegla, tako nešto, međutim, Kula je bila veoma uspešna u iskorenjivanju takvih veština. Većina devojaka i žena s kojima je Verin tokom godina razgovarala nisu mogle sebe da nateraju da načine tkanje, a još manje da ga upotrebe, a bilo ih je poprilično koje nisu mogle ni da se sete kako se to radi. Od delića i parčića i mrvica poluzaboravljenih tkanja, koja su pravile neuvežbane devojčice, za vrlo ograničene ciljeve, Verin je ponovo otkrila nešto što je u Kuli bilo zabranjeno od njenog osnivanja. U početku, to je kod nje bila najobičnija radoznalost. Radoznalost, pomislila je ogorčeno, radeći na tkanju iznad Beldejn, zbog koje sam više no jednom upala u ključali lonac. Tek kasnije se pojavila upotrebljivost.

„Pretpostavljam da je Elaida nameravala da ga drži dole, u otvorenim ćelijama", rekla je kao da ćaska. Ćelije-kavezi bile su namenjene za muškarce koji su mogli da usmeravaju, kao i za polaznice u Kuli koje su morale strogo da se zatvore, divljakuše koje bi tvrdile da su Aes Sedai, ili za bilo koga drugog koga je trebalo ne samo zatvoriti nego i odseći od Izvora. „Nije to udobno mesto za jednog Ponovorođenog Zmaja. Tu nema privatnosti. Veruješ li da je on Ponovorođeni Zmaj?“ Ovog puta je zastala da čuje odgovor.

„Jeste.“ Reč je ličila na glasno šištanje, a Beldejnine uplašene oči okrenuše se ka Verininom licu. „Jeste... ali mora... biti... na bezbednom. Svet... mora biti... bezbedan... od njega.“

Zanimljivo. Sve su one rekle da svet treba da bude bezbedan od njega; zanimljive su bile one koje su smatrale kako je i njemu potrebna zaštita. Neke, koje su to rekle, stvarno su je iznenadile.

U Verininim očima, tkanje koje je napravila ličilo je na slučajno upetljana, bleda svetlucava vlakna, koja su se skupila Beldejn nad glavom, dok su iz te gužvice virile četiri niti Duha. Dve su stajale jedna nasuprot druge, i ona ih povuče, a gužvica se malo spusti, uvlačeći se u sebe, pretvarajući se u nešto što se gotovo preobrazilo. Beldejn iznenada širom otvori oči, piljeći u daljinu.

Odlučnim, tihim glasom, Verin joj je dala uputstva. To su više bili predlozi, iako ih je izgovorila kao naredbe. Beldejn će morati u sebi da pronađe razloge da ih posluša; ukoliko se to ne dogodi, sve je ovo bio uzaludan napor.

Uz poslednje reči, Verin povuče druge dve niti Duha, a gužvica još više potonu. Ovog puta, međutim, postavila se, kako se činilo, u potpuni red, sa šarom neobičnijom i isprepletanijom od najlepše čipke, i zatvorila se, vezana istim potezom koji je izazvao početak njenog skupljanja. Ovog puta nastavila je da se uvlači u sebe, da se uvlači oko Beldejnine glave. Te niti, koje su slabašno svetlucale, potonuše u nju i nestadoše. Ona prevrnu očima i poče da se trese, bacakajući se. Verin ju je držala nežno, koliko god je to bilo moguće, no Beldejn je i dalje okretala glavu tamo-amo, a bosim petama udarala o ćilime. Ubrzo će samo veoma pažljivo Pregledanje moći da otkrije kako je nešto uopšte rađeno, a čak ni to neće moći da raspozna koje je tkanje upotrebljeno. Verin je to već bila ispitala, veoma pažljivo, iako je i sama priznavala da nju niko ne može pobediti u Pregledanju.

Naravno, to nije bila Prinuda kakvu su opisivali prastari tekstovi. Tkanje je bilo bolno sporo, paučinasto kako je preplitano, a postojala je i ta potreba za razlogom. Mnogo je pomagalo ako je onaj nad kim se tkalo bio osećajan i ranjiv, medutim, poverenje je bilo osnova svega. Čak i to što bi nekoga iznenadila nije pomagalo ako bi postao sumnjičav. Zbog te činjenice, bilo je mnogo manje korisno na muškarcima; veoma malo muškaraca nije bilo sumnjičavo u blizini Aes Sedai.

A čak i ako se izuzme nepoverenje, muškarci su bili loši za rad, nažalost. Nije shvatala zbog čega. Većina tkanja tih devojaka bila je namenjena njihovim očevima ili nekim drugim muškarcima. Svako ko je bio jakog duha počeo bi da se pita zašto nešto čini ili čak da zaboravi da je nešto uradio, što je, opet, donosilo drugačije nevolje ali, iako bi sve bilo isto, to se češće događalo s muškarcima. Mnogo češće. Možda je to, ipak, bilo zbog sumnjičavosti. Šta, pa jednom se jedan muškarac čak setio da je tkala iznad njega, iako se nije sećao naloga koje mu je dala. Koliko je to izazvalo muka! Nije nameravala da ponovo pokuša tako nešto.