Putanja bodeža

Ovoga puta trebalo joj je više vremena da se pribere. Ovo uopšte nije išlo onako kako je očekivala. S druge strane, nije se razvijalo ni toliko loše. „Drugog puta, Džonan Adli isporučio je parčence papira na kome je pisalo: ’ Vratiću se kada završim ovde. Ne veruj nikome. Rand.’ Adli je naleteo na mene kada sam bila u kadi“, dodala je, „i nimalo se nije stideo da me dobro osmotri.“ Rand se uvek trudio da se pravi kako nije ljubomoran kao da je na svetu postojao ijedan muškarac koji to nije bio ali ona je primetila kako se mršti na muškarce koji bi je pogledali. A njegova i inače jaka žudnja posle toga bivala je još vatrenija. Pitala se kakav će biti taj poljubac. Možda bi trebalo da mu predloži povlačenje u spavaće odaje? Ne, neće biti napadna bez obzira...

Rand je spusti, a lice mu je odjednom izgledalo prazno. „Adli je mrtav“, rekao je. Odjednom, kruna polete s njegove glave, okrećući se preko cele prostorije, kao da ju je neko zafrljačio. Baš kada je pomislila da će se razbiti o naslon Zmajevog trona, ili možda prosvrdlati kroz njega, široki zlatni prsten zaustavio se nadomak njega i polako se spustio na sedište prestola.

Min ostadebez dahakada ga je pogledala. Krvje svetlucala u tamnocrvenim loknama iznad njegovog levog uha. Izvlačeći čipkom obrubljenu maramicu iz rukava, ona pruži ruku ka njegovoj slepoočnici, ali on je uhvati za zglavak.

„Ubio sam ga“, tiho je saopštio.

Ona se strese od zvuka njegovog glasa. Bio je zagrobno tih. Možda su spavaće odaje stvarno bile dobra zamisao. Bez obzira na to koliko bi to delovalo napadno. Nateravši sebe da se osmehne i pocrvenevši kada je shvatila koliko lako joj je bilo da se osmehne kada je pomislila na onaj ogromni krevet – ona ga dočepa za prednji deo košulje, spremna da mu istog trenutka, na licu mesta, strgne i košulju i kaput s leđa.

Neko pokuca.

Minine ruke smesta odskočiše od Randove košulje. I ona odskoči od njega. Razdraženo se pitala ko bi to mogao biti. Device su ili najavljivale posetioce kada je Rand bio tu ili su ih, jednostavno, slale unutra.

„Uđi“, glasno je rekao, obešenjački joj se osmehnuvši. A ona je ponovo pocrvenela, zbog toga.

Dobrejn proturi glavu kroz vrata, a potom je ušao i zatvorio ih za sobom kada je video da stoje zajedno. Kairhijenski plemić bio je nizak čovek, tek malo viši od nje, s obrijanim prednjim delom glave i ostatkom prosede kose koja mu je padala na ramena. Plave i bele pruge ukrašavale su skoro do pojasa prednji deo njegovog gotovo crnog kaputa. Čak i pre nego što je potpao pod Randovu milost, on je bio sila u svojoj zemlji. Sada je vladao ovde, bar dok Elejna ne bude tražila Sunčev presto. „Moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je, klanjajući se. „Moja gospo Taveren.“

„Šala“, promrmlja Min kada je Rand upitno podigao obrvu ka njoj.

„Možda“, reče Dobrejn, lagano se stresavši, „pa ipak, pola plemkinja u gradu sada nosi svetle boje oponašajući gospu Min. Pantalone u kojima im se jasno pokazuju noge i kaputiće koji im čak ne pokrivaju ni...“ Pažljivo se nakašljao, shvativši da ni Minin kaputić ne prekriva njene bokove u potpunosti.

Ona je razmišljala da li da mu kaže kako on ima vrlo zgodne noge, iako su bile primetno koščate, a onda brzo porazmisli malo bolje. Randova ljubomora možda je bila sjajan potpirivač kada su bili sami, ali nije želela da se on istresa na Dobrejna. Bojala se da bi on to mogao učiniti. Sem toga, smatrala je da bi to zaista bila omaška; lord Dobrejn Taborvin nije bio vrsta čoveka koji bi napravio i najmanju grubu šalu.

„Znači, i ti menjaš svet, Min.“ Kezeći se, Rand je potapša kažiprstom po nosu. Potapšao ju je po nosu! Kao da je ona neko dete koje ga je zabavilo! Što je bilo još gore, osetila je kako mu, kao neka budala, uzvraća kez. „Na bolji način nego ja, kako se čini“, nastavio je, a taj trenutni, dečački kez ispari poput izmaglice.

„Je li sve u redu u Tiru i Ilijanu, moj gospodaru Zmaju?“, raspitivao se Dobrejn.

„Sve je u redu u Tiru i Ilijanu", smrknuto odvrati Rand. „Šta imaš za mene, Dobrejne? Sedi, čoveče. Sedi.“ Pokazao je prema redovima stolica, i sam zauzevši jednu od njih.

„Postupao sam po svim tvojim pismima“, reče Đobrejn, scdajući naspram Randa, „ali bojim se da ne mogu da izvestim ni o čemu dobrom.“