Putanja bodeža

„Tu ste“, reče drugi čovek u crnom kaputu, probijajući se ka njima na svom konju, kroz sneg. Ovaj bi bio mnogo više po njenom ukusu naravno, u slučaju da ne može stvarno da usmerava. Sumnjala je da se ovaj momčić rumenih obraza obrijao i dva puta u poslednjih nedelju dana. „Svetlosti, Logane!“, uzviknu lepuškasti momčić, „Jesi li to uhvatio i drugu? To se neće dopasti M’Hejlu! Mislim da mu se ne dopada ako uhvatimo ijednu! Mada, možda i neće biti bitno, s obzirom da ste vas dvojica toliko bliski i tako to.“

„Bliski, Vinčova?“, podsmešljivo reče Logan. „Da je bilo po M’Hejlovom, ja bih okopavao krompir s novim momcima. Ili bih bio zakopan ispod polja“, dodao je mrmljajući, a njoj se činilo kako nije imao nameru da to iko čuje.

Koliko god da je čuo, lepuškasti momak se s nevericom nasmejao. Tovejn jedva da ga je čula. Posmatrala je čoveka koji se naginjao nad njom. Logan. Lažni Zmaj. Ali on je bio mrtav! Smiren i mrtav! I nehajno ju je pridržavao ispred svoga sedla. Zašto nije vrištala ili pokušavala da ga udari? Čak i njen nožić za pojasom bio bi od koristi pri ovoj blizini. Pa ipak, nije ni najmanje čeznula da posegne za drškom od slonovače. Mogla je, shvatila je. Ona veza oko nje je nestala. Mogla bi makar da sklizne s konja i da pokuša... Nije ni najmanje želela ni to da učini.

„Šta si mi to uradio?“, zahtevala je da zna. Smireno. Bar joj je to polazilo za rukom!

Okrenuvši konja, da bi odjahali nazad na put, Logan joj reče šta je učinio, a ona nasloni glavu na njegove široke grudi, ne obazirući se na to koliko je on visok, i zaplaka. Nateraće Elaidu da joj debelo plati za ovo, klela se. Samo ako je Logan ikada bude pustio, pokazaće joj. Ovo poslednje bila je posebno gorka misao.

27 Cenkanje

Sedeći prekrštenih nogu u debelo pozlaćenoj stolici visokog naslona, Min je pokušavala da se zadubi u kožom uvezani primerak Umlja i bezumlja Herida Fela otvoren na njenim kolenima. To nije bilo lako. O, sama knjiga bila je oćaravajuća; pisanje gospara Fela uvek bi je odvuklo u svet misli koji nije mogla ni da sanja dok je radila u konjušnicama. Veoma je žalila zbog smrti slatkog starćića. Nadala se da će u njegovim knjigama otkriti zbog čega je bio ubijen. Njene tamne kovrdže zanjihaše se kada je zamahala glavom pokušavajući da se usredsredi.

Knjiga je bila zadivljujuća, ali sama prostorija je gušila. Randova mala prestona soba u Sunčevoj palati bila je bogato pozlaćena, od širokih ukrasa ispod tavanice do visokih ogledala na zidovima, postavljenih umesto onih koja je Rand porazbijao, od dva reda stolica poput one u kojoj je sedela do postolja na čelu tih redova i Zmajevog trona na tom postolju. On je bio čudovišan, po ukusu Tira, kako ga zamišljaju kairhijenske zanatlije: počivao je na leđima dva Zmaja, dok su još dva služila kao rukohvati, a još ih se penjalo uz naslon, i svi su imali krupne sunčeve kamenove umesto očiju, i sve je bilo ukrašeno pozlatom i crvenim emajlom. Ogromno zlatno izlazeće sunce izvijenih zraka utisnuto u uglačani kamen poda samo je doprinosilo utisku zagušljivosti. Makar su vatre koje su buktale u dva ogromna kamina, dovoljno visoka da e mogla da ušeta u njih, odavale prijatnu toplinu, pogotovo kada je napolju vejao sneg. A ovo su bile Randove odaje, i to je samo po sebi bila uteha koja je nadjačavala svaku zagušljivost. Jedna razdražujuća pomisao. Ovo su bile Randove odaje, ako on ikada bude odlučio da se vrati. Veoma razdražujuća pomisao. Biti zaljubljena u tog čoveka uglavnom se sastojalo, kako se činilo, od veoma mnogo razdražujućih priznanja samoj sebi!

Vrpoljeći se dok je uzaludno pokušavala da se udobnije smesti na tvrdoi stolici, naprezala se da čita, ali pogled joj je stalno skretao ka visokim vratima od kojih je svako krilo imalo sopstveni niz pozlaćenih izlazećih sunaca. Nadala se da će videti Randa kako ulazi kroz njih; bojala se da ne ugleda Sorileu, ili Kecuejn. Nesvesno je popravila svoj svetloplavi kaputić, prelazeći prstima preko majušnih snežnih cvetova koji su joj bili izvezeni na reverima. Bili su isprepletaniji na rukavima, a nogavice pantalona skrojene su onoliko pripijeno koliko je bilo moguće a da ipak može da se uvuče u njih. Nije to bila velika promena u odnosu na ono što je oduvek nosila. Nije, stvarno. Za sada je uspevala da izbegne haljine, bez obzira na količinu veza koji je nosila, ali se veoma plašila da će je Sorilea ugurati u haljinu, makar ta Mudra morala svojeručno da strgne s nje ono što je trenutno nosila.

Ta je žena znala sve o njoj i Randu. Sve o njima. Osetila je kako joj se obrazi puše. Sorilea je, činilo se, pokušavala da odluči je li Min Faršou pogodna... ljubavnica... za Randa al’Tora. Od toga joj se budalasto vrtelo u glavi; nije ona bila neka devojka s pamukom umesto mozga! Od te reči dobijala je poriv da pokajnički pogleda preko ramena, tražeći tetke koje su je odgajile. Ne, pomislila je s podsmehom, ti nemaš mozak od pamuka. Pamuk je potpuno razmršen u poređenju s tobom!