Putanja bodeža

„Na moj znak“, tiho je rekla, „rasućemo se na sve strane. Čim budete dovoljno daleko da muškarci izgube svoje štitove" muškarci su uvek mislili kako moraju da vide da bi zadržali svoje tkanje, što je značilo da su to stvarno i morali „okrenite se i pomozite stražarima. Spremite se.“ Povisila je glas i uzviknula: „Stražari, borite se!“

Uz urlik, stražari sunuše napred, mašući mačevima i nesumnjivo nameravajući da opkole i čuvaju sestre. Okrenuvši svoju kobilu na desno, Tovejn zabi pete i poleže po vratu Jarebici, provlačeći se između zapanjenih stražara, a potom između veoma mladih ljudi u crnim kaputima koji su piljili u nju razjapljenih usta. Kada se našla među drvećem, terala je još brže, kroz sneg koji se divlje rasipao oko nje, ne obazirući se na to da li će kobila slomiti nogu. Volela je tu životinju, ali danas će umreti više od jednog konja. Povici, iza nje. I jedan glas, koji je urlao iznad sveg meteža. Glas visokog čoveka.

„Uhvatite ih žive, po naređenju Ponovorođenog Zmaja! Povredite li Aes Sedai, meni ćete odgovarati!“

Po narcđenju Ponovorođenog Zmaja. Prvi put Tovejn oseti strah, ledenicu koja joj se stvarala u stomaku. Ponovorođeni Zmaj. Udarala je Jarebicu uzdama po vratu. Još uvek je bila pod štitom! Sigurno je već bilo dovoljno drveća između njih da spreči te proklete muškarce da je vide! O, Svetlosti, Ponovorođeni Zmaj!

Zahroptala je kada ju je nešto udarilo preko struka, grana tamo gde nije bilo grane, koja ju je izbacila iz sedla. Visila je tako, posmatrajući Jarebicu koja je galopirala najvećom brzinom kojom je mogla po snegu. Visila je tako. Usred vazduha, ruku pripijenih sa strane, dok su joj se noge klatile na stopu od zeihlje. Progutala je knedlu. S teškoćom. Mora da ju je muška strana Moći držala gore. Nikada ranije nije je dotakao saidin. Mogla je da oseti široku traku ničega koja joj je bila obmotana oko sredine tela. Činilo joj se da može da oseti zagađenje Mračnog. Vrpoljila se, boreći se s vriskom.

Visoki čovek zauzda konja da se zaustavi pred njom, i ona dopluta nadole, da bi sela postrance ispred njegovog sedla. Međutim, on nije delovao posebno zainteresovan za Aes Sedai koju je uhvatio. „Harđline!“, povikao je. „Norlij! Kadžima! Jedan od vas krvavih klinaca, smesta da je došao ovamo!“

Bio je vrlo visok, s ramenima širokim kao držalja sekire. Tako bi ga opisala gazdarica Dovil. Gotovo u srednjim godinama, privlačan na neki zamišljen, razbarušen način. Ni najmanje nalik lepuškastim momcima koji su se sviđali Tovejn, spremnim i zahvalnim, kojima je bilo tako lako upravljati. Srebrni mač ukrašavao je visoki okovratnik njegovog crnog vunenog kaputa s jedne strane, dok se čudno stvorenje od zlata i crvenog emajla nalazilo s druge. On je bio muškarac koji je mogao da usmerava. I stavio ju je pod štit i zarobio ju je.

Krik koji joj je izleteo iz grla uplašio je i nju samu. Zadržala bi ga da je mogla, ali drugi iskoči za njim, još viši, pa potom još jedan, još jači, pa još jedan i još jedan. Divljački udarajući nogama, bacala se sa strane na stranu. Potpuno beskorisno protiv Moći. Znala je to, ali samo jednim majušnim delom svoga mozga. Ostatak njenog bića urlao je koliko ju je grlo nosilo, zapomagao je bez reči da bude izbavljena od Senke. Vrišteći, opirala se poput divlje zveri.

Bila je polusvesna aa njegov konj pocupkuje f propinje se zbog njenih nogu koje su ga udarale po grudima. Negde je čula kako muškarac govori: „Polako, ti kratkouhi džaku uglja! Smiri se, sestro, neću te... Polako, ti šepava mazgo! Svetlosti! Izvinjavam se, sestro, ali naučeni smo da to radimo ovako.“ A onda ju je poljubio.

Imala je samo jedan damar srca da shvati kako mu usne dodiruju njene, a onda joj je nestalo vida i potpuno ju je preplavila toplina. Unutrašnjostjoj se pretvorila u rastopljeni med, uzavreli med koji se približavao tački ključanja. Bila je žica na harfi, koja je treperila sve brže, treperila do neprepoznadjivosti i brže od toga. Bila je sićušna kristalna vaza, koja podrhtava na ivici pucanja. Onda se žica harfe prekinula; vaza se razbila.

„Aaaaaaaaaaaaaaaah!“

U početku nije ni shvatila da taj zvuk dopire iz njenih razjapljenih usta. Za trenutak nije mogla jasno da misli. Teško dišući, piljila je u muško lice nad sobom, pitajući se kome li pripada. Da. Onaj visoki čovek. Čovek koji je mogao...

„Mogao sam to i bez onog dodatnog dela“, uzdahnuo je, tapšući konja po vratu; životinja je frktala, ali više se nije propinjala, „a opet, čini mi se da je to bilo neophodno. Teško da si ti nečija supruga. Budi mirna. Ne pokušavaj da pobegneš, ne napadaj nikoga ko nosi crni kaput, i ne dotiči Izvor ako ti nisam dao dozvolu za to. Sad, kako se zoveš?“

Osim ako joj on nije dao dozvolu? Kako je taj čovek bio drzak!

„Tovejn Gazal“, rekla je, pa je žmirnula. Stvarno, zašto mu je odgovorila?