Solaris

Pojedine reči bile su propraćene kratkim mjaukanjem, što je svedočilo da ne govori čovek. To je bilo u najmanju ruku čudno. Normalno je da sve živo trči na aerodrom kad stiže neko nov, a tim pre kad stiže pravo sa Zemlje. Nisam ipak mogao duže o tome da razmišljam, jer ogromni krug koji je oko mene opisivalo sunce prope se zajedno s površinom prema kojoj sam leteo, posle toga nagiba nastupi drugi, na suprotnu stranu; ljuljao sam se kao teret ogromnog klatna i, boreći se protiv vrtoglavice, na površini planete koja se pojavljivala kao zid ugledah tamnoljubičaste i mrke pruge koje su sačinjavale majušnu šahovnicu sa belim i zelenim tačkicama — orijentacioni znak Stanice. Istovremeno se uz tresak otkinu nešto od vrha kapsule — duga ogrlica prstenastog padobrana, koji silno zaklopota; u tome zvuku bilo je nečeg neizrecivo zemaljskog — posle toliko meseci bio je to prvi šum pravoga vetra.

Sve se poče događati veoma brzo. Do tada sam znao samo da padam. Sada to ugledah. Belo-zelena šahovnica je naglo rasla, već sam video da je naslikana na izduženom, nalik na kita, srebrnasto bleštećem korpusu na čijim su bokovima štrčale agle radarskih prijemnika, sa špalirima tamnijih prozorskih otvora, da taj metalni kolos ne leži na površini planete, nego visi nad njom, vukući po njenoj mastiljastocrnoj podlozi svoju senku, eliptičnu mrlju još tamniju od podloge. Istovremeno opazih ljubičasto obojene brazde okeana, jedva pokretne. Odjednom oblaci odoše u visinu, obuhvaćeni na rubovima zaslepljujućim skerletnim crvenilom, nebo između njih posta daleko i ravno, mrkonarandžaste boje, i sve se razmaza: upadoh u spiralu. Pre no što sam uspeo da progovorim, kratki udar vrati mojoj kapsuli okomit položaj, u prozoru se živinim bleskom raziskri ustalasali okean koji je dopirao sve do zadimljenog horizonta; uz zujanje konopci i prsteni padobrana naglo se otkačiše i poleteše iznad talasa, nošeni vetrom, a kapsula se meko zaljulja, onom naročitom, usporenom kretnjom, kao obično u veštačkom polju sila, i krete naniže. Poslednje što sam uspeo da opazim bili su rešetkasti letački katapulti i dva ogledala ažurnih radio-teleskopa, koja su bila visoka valjda nekoliko spratova. Nešto zaustavi moju kapsulu uz stravični zveket čelika koji pružinasto udari o čelik, nešto se poda mnom otvori, i uz otegnut, soptavi udah metalna ljuštura, u kojoj sam uspravno stajao, završi svoje putovanje od sto osamdeset kilometara.

„Stanica Solaris. Nula, nula. Pristajanje završeno. Kraj”, čuh mrtvi glas kontrolnog uređaja. Obema rukama (osetih neizrecivi pritisak na grudi, a utrobu počeh da osećam kao nemio teret) uhvatih se za drške naspram ramena, i isključih kontakte. Sinu zeleni natpis ZEMLJA i zid kapsule se otvori; pneumatični ležaj me lako gurnu s leđa, tako da moradoh, da ne bih pao, da stupim korak napred.

S tihim šištanjem, sličnim rezigniranom uzdahu, vazduh isteče iz skafandra. Bio sam slobodan.