Solaris

Stajao sam ispod srebrnastog levka, visokog kao brod. Po zidovima su silazili svežnjevi obojenih cevi koje su nestajale u okruglim kablovskim šahtima. Okrenuh se. Ventilacijska okna su hučala, uvlačeći ostatke otrovne planetarne atmosfere, koji su ovamo prodrli za vreme prizemljenja. Prazna, kao rasprsla kukuljica, cigara moje kapsule stajala je u kupoli utisnutoj u čeličnom udubljenju. Njen spoljni omotač dobio je prljavomrku boju. Spustih se niz mali trap. Dalje je na metal bio nalepljen sloj hrapave plastične mase. Istrla se do golog čelika na mestima duž kojih su se obično kretale raketne dizalice na točkovima. Odjednom kompresori ventilatora zaćutaše i nastade potpuna tišina. Osvrnuh se oko sebe malo bespomoćno, očekivao sam da se pojavi neki čovek, ali još niko ne stizaše. Samo je neonska strelica pokazivala, svetleći, na pokretnu traku koja se bezglasno kretala. Stupih na nju. Strop hale je u lepoj paraboličnoj liniji silazio naniže, prelazeći u okno hodnika. U njegovim udubinama dizale su se gomile boca za komprimirane gasove, cisterni, prstenastih padobrana, sanduka, sve nabacano u neredu, nemarno. Tome sam se takođe začudio. Pokretna traka se završavala kraj kružnog razgranavanja hodnika. Tu je vladao još veći nered. Pod gomilom limenih kanti razlila se kaljuža uljaste tečnosti. Neprijatan, jak zadah ispunjavao je vazduh. Na razne strane granali su se tragovi cipela, jasno otisnuti na ovoj lepljivoj tekućini. Izmedu limenki, kao iščišćeni iz kabina, valjali su se zamotuljci telegrafskih traka, iscepani papiri i smeće. I opet zasja zelena svetlost, upućujući me ka srednjim vratima. Iza njih se protezao hodnik tako uzan da bi se dva čoveka u njemu jedva mimoišla. Svetlost je padala iz gornjih prozora, upravljenih prema nebu, prozora sa sočivastim staklima. Još jedna vrata, obojena belo-zelenim šahovskim kvadratima. Bila su odškrinuta. Uđoh unutra. Poluloptasta kabina imala je jedan veliki panoramični prozor; iza njega se širilo nebo prekriveno maglom. Ispod njega su bezglasno prolazili crnkasti humci talasa. U zidovima je bilo mnogo pootvaranih ormanića. Ispunjavali su ih instrumenti, knjige, čaše sa osušenim talogom, prašnjavi termosi. Na prljavom podu stajalo je pet-šest mehaničkih, hodajućih stočića, između njih nekoliko fotelja, spljoštenih, jer je iz njih ispušten vazduh. Samo je jedna bila naduvana, s naslonom odmaknutim unatrag. U toj fotelji sedeo je mali, kržljav čovek, s licem opaljenim od sunca. Koža mu se u velikim komadima gulila s nosa i jabučica. Poznao sam ga. Bio je to Snaut, Gibarijanov zamenik, kibernetičar. U svoje vreme objavio je nekoliko sasvim originalnih članaka u solarističkom almanahu. Nikad ga još nisam bio video. Imao je na sebi mrežastu košulju, kroz čije su se rupice probijale retke dlake ravnih grudi, i nekad bele, na kolenima umrljane i reaktivima progorele pantalone, s mnogobrojnim džepovima, kao u montera. U rukama je držao plastičnu krušku, onakvu iz kakve se pije na brodovima bez veštačke gravitacije. Gledao me je kao pogođen zaslepljujućom svetlošću. Iz olabavljenih prstiju ispade mu kruška i odskoči nekoliko puta od poda kao balon. Iz nje se proli malo prozračne tečnosti. Polako mu sva krv isteče iz lica. Bio sam previše iznenađen da bih progovorio, i ova ćutljiva scena trajala je sve dok se njegov strah na neki neshvatljiv način ne prenese i na mene. Stupih jedan korak napred. On se zgrči u fotelji.

„Snaute…” šapnuh. Uzdrhta, kao udaren. Gledajući me s neopisivom odvratnošću, progrca:

„Ne poznajem te, ne poznajem te, šta hoćeš?…”

Prosuta tečnost brzo je isparavala. Osetih miris alkohola. Pio je? Bio je pijan? Ali zašto se toliko boji? Stajao sam i dalje na sredini kabine. Kolena su mi bila kao od pamuka a uši kao zapušene vatom. Tvrdoću poda pod nogama osećao sam kao nešto još ne sasvim pouzdano. Iza lučnog prozorskog okna odmereno se pomerao okean. Strah se gubio s njegovog lica, ali ne i ono neizrecivo gađenje.

„Šta ti je?…” upitah poluglasom. „Bolestan si?”

„Brineš se…” reče potmulo. „Aha. Brinućeš se, je li? Ali zašto zbog mene. Ja te ne poznajem.”

„Gde je Gibarijan?” upitah. Za sekund on izgubi dah, oči mu ponovo postaše staklaste, nešto u njima sevnu i ugasi se.

„Gi… giba…” promuca, „ne! ne!” Strese se od bezglasnog idiotskog smeha, koji naglo prestade.

„Došao si Gibarijanu?…” upita gotovo mirno. „Gibarijanu? Šta hoćeš s njim da uradiš?”

Gledao me je kao da sam odjednom prestao za njega da budem opasan; u njegovim rečima, a još više u njihovom tonu, osećalo se nešto gnusno uvredljivo.

„Šta ti govoriš…” promucah zaglušeno. „Gde je on?”

Snaut se zapanji.

„Ne znaš?…”

Pijan je — pomislih. — Mrtav pijan. Obuzimao me je sve veći gnev. U stvari, trebalo je da iziđem, ali moje strpljenje se rasprsnu.

„Opameti se!” grmnuh. „Otkuda da znam gde je, ako sam maločas doleteo! Šta je s tobom, Snaute!”