Spuštanje noći

Pogled mu je hitro prelazio preko odštampanih listova hartije koje su Jimoto i Faro pripremili. Proračuni na prve dve strane nisu mu bili poznati; on je za ovu dvojicu studenata sredio podatke na takav način da se uopšte nije moglo ustanoviti odakle potiču i oni su očigledno prišli problemu na način koji bi svaki astronom, koji bi pokušao da izračuna orbitu neke planete, smatrao krajnje neortodoksnim. A Binaj je upravo to i želeo. Ortodoksni putevi su ga samo dovodili do katastrofalnih zaključaka; ali on je imao na raspolaganju suviše obaveštenja da bi mogao da postupa neortodoksno. Faro i Jimot nisu bili njima opterećeni.

Ali dok je sledio nit rezonovanja, Binaj je počeo da uočava kako se brojke neprijatno poistovećuju. Na trećoj strani ispreplele su se sa njegovim vlastitim proračunima, koje je do sada već znao napamet.

Odatle je sve teklo uobičajenim tokom; korak po korak, vodilo je ka zastrašujućem, uznemirujućem, nezamislivom, potpuno neprihvatljivom zaključku.

Binaj se zaprepašćeno zagledao u dvojicu studenata.

„Nema izgleda, je li tako, da ste negde pogrešili? Na primer, u ovom nizu integracija… izgledaju prilično škakljivo…“

„Gospodine!“ zavika Jimot, potresen do srži. Lice mu je je bilo jarko crveno i mlatarao je rukama kao da ne vlada njima.

Faro primeti nešto spokojnije: „Bojim se da su proračuni tačni, gospodine. Proverili smo ih i iz svih uglova.“

„Da, pretpostavljam da je tako“, odvrati Binaj muklo. Trudio se da prikrije uznemirenost. Ali šake su mu se tako jako tresle da su odštampani listovi počeli da mu lepršaju u rukama. Hteo je da ih spusti na sto pred sobom, ali zglob mu se nekontrolisano cimnuo, kao da je Jimotov, i oni su se rasuli po podu.

Faro je kleknuo da ih pokupi. Zabrinmuto je pogledao Bineja.

„Gospodine, ako smo vas na bilo koji način uznemirili…“

„Ne. Ne, nikako. Nisam danas dobro spavao, u tome je problem. Obavili ste odličan posao, o tome nema zbora. Ponosim se vama. Uhvatiti se ukoštac sa jednim ovakvim problemom, koji nema nikakvo uporište u stvarnom svetu, koji je, u stvari, u potpunoj suprotnosti sa naučnim istinama stvarnog sveta, i stići na jedan tako metodičan način do zaključaka koji su u skladu sa činjenicama, a pri tom uspešno zanemariti činjenicu da je početna premisa apsurdna… e, pa, to je, izvrstan posao, divljenja vredna demonstracija vaših mogućnosti da logično zaključujete, prvorazredni misaoni eksperiment…

Primetio je da su se na brzinu zgledali. Pitao se da li je uspeo bar malo da ih zavara.

„Ako biste me“, nastavi on, „izvinili, momci… imam još jedan sastanak…“

Stavivši zavijene vražje hartije u čvrst cilindar, Binaj ga gurnu pod mišku i pohita kroz vrata pored studenata, pa niz hodnik, gotovo trčeći, ka sigurnosti i privatnosti vlastite male kancelarije.

Blagi Bože, pomisli on. Blagi Bože, blagi Bože, blagi Bože, šta sam to učinio? I šta ću sada?

Zagnjurio je lice u šake i čekao da prestane da mu tutnji u glavi. Ali izgledalo je da se to neće tako brzo dogoditi. Posle nekoliko trenutaka uspravio se na stolici i pritisnuo dugme na komunikatoru na radnom stolu.

„Daj mi Sarosku hroniku“, reče on mašini. „Teremona 762.“

Iz komunikatora se začu dugo, izluđujuće pucketanje i pištanje. A onda do njega iznenada dopre Teremonov duboki glas:

„Senzacije, Teremon 762.“

„Binaj.“

„Molim? Ne čujem vas!“

Binaj shvati da je uspeo samo da zakrešti. „Ovde Binaj, rekoh! Ja… želim da promenim vreme našeg sastanka.“

„Da ga promeniš? Slušaj, drugar, znam da ti teško pada bilo šta da radiš ujutro, i sa mnom je isto. Ali moram s tobom da razgovaram pre podneva sutra, ili nemam priču. Nadoknadiću ti to već nekako, ali…“

„Ne razumeš. Želim da se vidimo ranije, ne kasnije, Teremone.“

„Molim?“

„Večeras. Recimo u pola deset. Ili u deset, ako ne možeš ranije.“

„Mislio sam da te čeka snimanje u Opservatoriji.“

„Do đavola i snimanje, čoveče. Moram te videti.“

„Moraš? Binaje, šta se dogodilo? Ima li to neke veze sa Raistom?“

„Baš nikakve. U pola deset? Kod Šest sunaca?“

„Šest sunaca, pola deset, važi“, potvrdi Teremon. „Dogovorili smo se.“

Binaj prekide vezu i ostade dugo da zuri u cilindar pred sobom, sumorno vrteći glavom. Malo se smirio, ali samo malo. Kada se poveri Teremonu, biće mu lakše da ponese breme svega ovoga. U Teremona je imao neograničeno pvoerenje. Binaj je znao da novinarima uglavnom nije trebalo verovati, ali Teremon mu je prvo bio prijatelj, pa tek onda novinar. Nikada nije izigrao Binajevo poverenje, nikada.

Pa ipak, Binaj nije imao pojma šta dalje da preduzme. Možda će Teremonu nešto pasti na pamet. Možda.

Napustio je Opservatoriju sa stražnje strane, isravši se požarnim stepnicama poput lopova. Nije smeo da rizikuje da naleti na Atora ako bi krenuo na glavni izlaz. Grozio se i pri samoj pomisli da bi mogao sada da se sretne sa Atorom, da bi morao da se nađe licem u lice s njim, da stanu jedan naspram drugoga.