Spuštanje noći

Vožnja vespom do kuće bila je za njega užasavajuća. Sve vreme se plašio da će zakoni gravitacije prestati da ga drže za put i da će on odjuriti ka nebesima. Ali Binaj je na kraju ipak stigao do malog stana koji je delio sa Raistom 717.

Zaprepastila se kada ga je ugladala.

„Binaje! Beo si poput…“

„Aveti, da.“ Ispružio je ruke prema njoj i čvrsto je stegnuo. „Zagrli me“, izustio je. „Zagrli me.“

„Šta je bilo? Šta se dogodilo?“

„Ispričaću ti kasnije“, odvrati on. „Samo me zagrli.“

8.

Teremon je stigao u Šest sunaca nešto posle devet. Verovatno je bilo pametno što je došao pre Binaja i imao vremena za čašicu dve na brzinu, kako bi bar malo podmazao mozak. Astronom je zvučao grozno… kao da je tek uz veliki napor uspevao da potisne histeriju. Teremon nije imao pojma šta mu se to tako užasno moglo dogoditi, tamo u izdvojenoj i spokojnoj Opservatoriji, što ga je za tako kratko vreme potpuno shrvalo. Binaj je očigledno bio u velikoj nevolji i očigledno će mu biti neophodna Teremonova pomoć, najbolja moguća.

„Dajte mi Tano Specijal“, reče Teremon kelneru. „Ne, stanite… neka bude dupli. Tano Sita, može?“

„Dupli beli laki“, reče kelner. „Stiže odmah.“

Veče je bilo blago. Teremon je ovde bio stalni gost i uživao je određene povlastice, tako da je dobio svoj uobičajeni sto za toplo vreme na terasi s koje se pružao pogled na grad. Svetiljke u centru grada veselo su svetlucale. Onos je zašao pre sat ili dva i sada su se na nebu nalazili samo Trej i Patru, koji su prigušeno blistali na istoku, bacajući krute dvostruke senke dok su se spuštali ka jutru.

Gledajući ih, Teremon se pitao koja će se sunca sutra naći na nebu. Sve vreme su se smenjivala, stvarajući veličanstven i nikad isti prizor. Onos, svakako… u to nije bilo sumnje, jer on je bio vidljiv bar izvesno vreme svakog dana u godini, to je čak i on znao… i koje još? Dovim, Tano i Sita, da bi bio dan četiri sunca? Nije bio siguran. Možda je trebalo da se pojave jedino Tano i Sita, zajedno sa Onosom koji će biti vidljiv samo nekoliko časova oko podneva. To bi bilo sumorno. Međutim, posle drugog gutljaja, podsetio se da ovo nije bilo godišnje doba tokom koga se Onos pojavljuje samo nakratko. Što znači da će sutra najverovatnije osvanuti dan tri sunca, ako se ne pojave samo Onos i Dovim.

Tako je bilo teško držati sve to u glavi…

Mogao je da zatraži almanah, da mu je stvarno bilo stalo. Ali nije. Pojedini ljudi kao da su uvek znali kakva će sunca biti narednog dana… Binaj je, razume se, bio jedan od takvih… međutim, Teramon je na sve to gledao krajnje nehajno. Sve dok neko sunce narednog dana bude tamo gore, Teramonu nije bilo naročito važno koje je. A jedno je uvek bilo… ili dva ili tri, u stvari, a ponekad i četiri. Na to ste mogli računati. S vremena na vreme, bilo ih je čak pet.

Stiglo mu je piće. Dobrano je potegao i zadovoljno izdahnuo vazduh. Kako je samo dobar bio taj Tano Specijal! Dobar, jaki beli rum sa ostrva Vilkaren, pomešan sa čašicom još jačeg bistrog proizvoda, naročitog ukusa, koji se destiliše na obali Bagilara, i sa sasvim malo sgarino soka koji se dodaje da bi neznatno razblažio piće… ah, veličanstveno! Teremon nije bio izraziti pijanac, za kakve već poslovično smatraju novinare, ali smatrao bi dan propalim ako ne bi uspeo da pronađe vremena za dva Tanoa Specijal u onim tihim sumračnim časovima po Onosovom zalasku.

„Izgleda da uživaš u tome, Teremone“, začu on iza sebe poznati glas.

„Binaje! Poranio si!“

„Deset minuta. Šta to piješ?“

„Uobičajeno. Tano Specijal.“

„Odlično. Mislim da ću i ja jedan.“

„Ti?“ Teremon se zabulji u svog prijatelja. Koliko je znao, najžešća stvar koju je Binaj ikada popio bio je voćni sok. Nije mogao da se seti da je ikada video astronoma da pije bilo šta jače.

Međutim, večeras je Binaj izgledao nekako čudno… oronulo, umorno, istrošeno. Oči su mu gotovo grozničavo sijale.

„Kelner!“ pozva Teremon. Bilo je zabrinjavajuće posmatrati Binaja kako guta piće. Posle prvog gutljaja ostao je bez daha, kao da je udar bio mnogo snažniji nego što je očekivao, ali onda se žurno ponovo prihvatio čaše, potegao iz nje drugi, pa treći put.

„Polako“, požuri da ga opomene Teremon. „Za pet minuta će ti se vrteti u glavi.“

„Već mi se vrti.“

„Pio si i pre nego što si došao ovamo?“

„Ne, ne od pića“, odvrati Binaj. „Od doživljenog šoka. Zbrke.“ Spustio je piće i žalosno se zagledao u gradska svetla. Posle samo jednog trenutka ponovo je dohvatio čašu, gotovo odsutno, i iskapio ostatak. „Ne bi trebalo odmah da uzmem još jedno, zar ne, Teremone?“

„Sumnjam.“ Teremon ispruži ruku i lagano spusti šaku na astronomov zglavak. „Šta se događa, drugar? Ispričaj mi.“

„Teško… teško je to objasniti.“

„Ma hajde! Nisam tako naivan. Ti i Raista…“

„Ne! Već sam ti kazao, ovo nema nikakve veze s njom. Nikakve.“

„U redu. Verujem ti.“

Binaj primeti: „Možda bi ipak trebalo da naručim još jedno piće.“

„Malo kasnije. Hajde, Binaje. Šta je posredi?“

Binaj uzdahnu. „Poznato ti je na šta se odnosi Teorija opšte gravitacije, zar ne, Teremone?“