Spuštanje noći

No, Sifera je znala da će se uskoro na istoku pojaviti topla žuta svetlost Onosa koja će razveseliti prilike. Nju je trenutno više brinulo nešto mnogo ozbiljnije nego što je privremeno odsustvo glavnog sunca.

Ubilačka peščana oluja kretala se pravo prema Beklimotu. U narednih nekoliko minuta prohujaće preko ovog mesta, a onda bi svašta moglo da se dogodi. Svašta. Šatori bi mogli biti uništeni; pažljivo poređani poslužavnici sa artefaktima mogli bi biti isprevrtani, a njihovi sadržaji razbacani unaokolo; kamere, oprema za crtanje planova, mukotrpno napabirčeni stratigrafski crteži… sve na čemu su tako dugo radili moglo bi biti izgubljeno u trenu.

I još gore. Svi bi mogli poginuti.

I gore od toga. Drevne ruševine samog Beklimota… kolevke civilizacije, najstarijeg poznatog grada na Kalgašu… bile su u opasnosti.

Iskopine koje je Sifera usekla u okolnoj naplavljenoj ravnici bile su širom otvorene. Naleti vetra, ako budu dovoljno jaki, podići će još peska pored onoga koji već nose, a zatim će se s užasnom snagom zaletati u krhke ostatke Beklimota… oribavši, nagrizavši, ponovo zatrpavši, možda čak i raskomadavši čitave temelje i razabacavši ih preko sparušene ravnice.

Beklimot je bio istorijsko blago koje je pripadalo celom svetu. Sifera se upustila u sračunati rizik kada je počela da ga iskopava, jer je moglo doći do oštećenja. Nemoguće je obaviti bilo kakav arheološki posao a da se nešto ne uništi: takva je priroda posla. Ali ogoleti samo srce ravnice kao što je ona to učinila, i onda biti toliki baksuz i doživeti najgoru peščanu oluju u celom veku…

Ne. Ne, to je bilo suviše. Ime će joj eonima ostati ukaljano, ako ova oluja protrese Beklimot zbog onoga što je ona ovde učinila.

Možda je ovo mesto bilo ukleto, kao što su govorili neki sujeverni ljudi. Sifera 89 nikada nije bila naročito sklona čudacima bilo koje vrste. Ali ovo iskopavanje, za koje se nadala da će predstavljati krunu njene karijere, od samog početka joj je zadavalo samo glavobolju. A sada je čak zapretilo da zauvek okonča njenu profesionalnu karijeru… ako je i ne ubije.

Eilis 18, jedan od njenih pomoćnika, dotrča do nje. Bio je to vitak, žilav muškarac, koji je, međutim, delovao sitno pored visoke, atletski građene Sifere.

„Pričvrstili smo sve što smo mogli!“ doviknu joj on, napola bez daha. „Sada sve zavisi od bogova!“

Ona mu odvrati namrštivši se. „Bogova? Kojih bogova? Vidiš li ti, Eilise, neke bogove u blizini?“

„Samo sam hteo da kažem…“

„Znam šta si hteo da kažeš. Zaboravi.“

S druge strane stigao je Tuvik 443, nadzornik radnika. Oči su mu bile razrogačene od straha. „Gospo“, pozva je on. „Gospo, gde da se sklonimo? Nemamo gde da se sklonimo!“

„Rekla sam ti, Tuviče. Tamo dole, ispod stene.“

„Zatrpaće nas. Zašto vi niste tamo?“

Zapanjeno ga je pogledala. Zar je mislio da ima neko privatno skrovište u kome će biti bezbednija od ostalih?

„Doći ću, Tuviče. Hajde, idi! Prestani da me gnjaviš!“ Preko puta, u blizini šestougaone zgrade od cigala koju su rani istraživači prozvali Hram Sunaca, Sifera primeti krupnu priliku Balika 338. Čkiljeći, zaklanjajući oči od ledene svetlosti Tana i Site, stajao je zagledan prema severu, sa koga je pristizala oluja. Na licu mu se očitavala patnja.

Balik je bio njihov glavni stratigraf, ali je takođe važio u ekspediciji za, kakvog takvog, stručnjaka za meteorologiju. U njegova zaduženja ulazilo je i pisanje vremenskih izveštaja, kao i da pazi na moguće neočekivane promene.

Vreme na poluostrvu Sagikan uglavnom se nije menjalo: cela oblast bila je nezamislivo jalova, i tek svakih deset ili dvadeset godina pala bi određena količina kiše. Jedinu klimatsku neobičnost predstavljala je izmena u ustrojstvu preovlađujućih vazdušnih struja, koja je pokretala ciklonske sile i donosila peščanu oluju, pa čak se i to događalo tek nekoliko puta u toku jednog veka.

Da li je Balikov malodušan izraz lica bio posledica krivice koju mora da je osećao jer nije predvideo oluju? Ili je izgledao u toj meri prestravljen jer je, sada, mogao da proračuna punu jačinu besa koji će se sručiti na njih?

Sve je moglo biti drugačije, govorila je Sifera sama sebi, da su imali malo više vremena da se pripreme za klanicu. Sada joj je bilo jasno da su svi izdajnički znaci bili tu, samo je trebalo biti dovoljno mudar i primetiti ih… nalet žestoke suve toplote, nepojmljive čak i za standarde poluostrva Sagikin; neočekivani mrtvi spokoj zamenio je uobičajeni postojani povetarac sa savera; a onda je, što je bilo najčudnije, počeo da duva vetar pun vlage sa juga. Sve ptice khala, ti čudni, koštunjavi strvinari koji su pohodili ovu oblast poput vukodlaka, nadigle su se kada je počeo da duva ovaj vetar i nestale put zapadne pustinje pretrpane dinama kao da su im demoni za petama.

To je trebalo da ih upozori, pomislila je Sifera. Kada su se ptice khala podigle i vrišteći odletele u zemlju dina.