Spuštanje noći

Međutim, svi su bili toliko obuzeti iskopavanjima da nisu obraćali pažnju na ono što se oko njih događalo. Najverovatnije su jednostavno odbijali da to urade. Pretvaraj se da ne primećuješ znake nadolazeće peščane oluje i možda će oluja skrenuti na drugu stranu.

A onda se niotkuda pojavio mali sivi oblak daleko na severu, tamna mrlja na razjarenom štitu pustinjskog neba, koje je obično bilo jasno poput ogledala…

Oblak? Vidiš li oblak? Ne vidim nikakve oblake.

Novo poricanje.

Oblak je prerastao u ogromno crno čudovište koje je ispunilo pola neba. Vetar je i dalje duvao sa juga, ali više nije donosio vlagu… već je sada stizao u naletima koji su palili sve pred sobom… a uz njega počeo je da duva još jedan vetar, koji je bio čak i jači, iz suprotnog smera. Jedan je hranio drugoga. A kada su se sreli…

„Sifera!“ povika Balik. „Evo je, dolazi! Brzo u zaklon!“

„Hoću! Hoću!“

Nije želela da pođe u zaklon. Želela je da potrči od jednog do drugog mesta iskopavanja, da sve odjednom nadgleda, da pridržava strane šatora, da zagrli gomile dragocenih fotografskih ploča, da svojim telom zaštiti pročelje tek otkrivene Osmougaone kuće na kome su se nalazili zadivljujući mozaici otkriveni prethodnog meseca. Ali Balik je bio u pravu. Sifera je učinila sve što je mogla, ovog ludog jutra, da obezbedi mesto. Sada se trebalo skloniti, tamo dole ispod stene koja je štrčala sa gornje ivice mesta na kome su vršena iskopavanja, i nadati se da će ih ona zaštititi od najjačih naleta oluje.

Potrčala je prema njoj. Jake, snažne noge lako su je ponele preko izdeljenog, škripavog peska. Sifera nije još napunila četrdeset godina, bila je visoka, snažna žena u punoj fizičkoj snazi, i do ovog trenutka znala je samo za optimizam kada se radilo o bilo kom vidu njenog postojanja. Ali iznenada svemu je zapretila opasnost: njenoj akademskoj karijeri, njenom odličnom zdravlju, a možda i samom njenom životu.

Ostali su se stisnuli u podnožju stene, iza na brzinu sklepanog zaklona od drvenih motki za koje je bila privezana cerada. „Pomerite se“, reče Sifera, krčeći sebiput.

„Gospo“, zastenja Tuvik. „Gospo, naterajte oluju da se vrati!“ Kao da je ona bila kakva boginja koja poseduje magične moći. Sifera se promuklo nasmeja. Predradnik izvede neki gest u njenom pravcu… neki sveti znak, pretpostavila je ona.

Ostali radnici, a svi odreda bili su iz malog sela istočno od ruševina, napraviše isti znak i počeše nešto da mrmljaju. Molitve? Njoj? Kakav sablastan trenutak. Ovi ljudi, poput svojih očeva i dedova, celog života kopali su po Beklimotu u službi ovog ili onog arheologa, strpljivo otkrivajući drevne zgrade, i prosejavali pesak tražeći sićušne artefakte. Verovatno su već doživeli neku gadnu peščanu oluju. Da li su uvek bili ovako prestravljeni? Ili je ovo bila neka superoluja?

„Evo je“, reče Balik. „To je to.“ I pokri lice šakama.

Oluja se sručila na njih svom svojom silinom.

Sifera je u početku stajala, zureći kroz otvor u ceradi u monumentalni kiklopski gradski zid preko puta, kao da će uspeti da ga sačuva ako ne bude skidala pogled sa tog mesta. Ali već posle jednog trenutka to je postalo nemoguće. Na njih su se obrušili naleti neverovatne jare, tako pobesneli da je imala utisak da će joj kosa, pa čak i obrve buknuti. Okrenula je glavu i podigla ruku da zaštiti lice.

Zatim je stigao pesak i više se ništa nije videlo.

Ličilo je na kišnu oluju, samo su kišne kapi bile suviše čvrste. Začula se snažna grmljavina, koja to nije bila, već su taj zvuk stvarali milioni sićušnih čestica peska koje su dobovale po tlu. Pored tog najjačeg zvuka čuli su se i drugi, jedan klizav i šaputav, drugi škripav i grebav, treći koji je podsećao na tiho dobovanje. I užasno zavijanje. Sifera je zamišljala tone peska kako se u kaskadama obrušavaju, zatrpavajući zidove, zatrpavajući hramove, nepregledne temelje stambene oblasti, zatrpavajući kamp.

I zatrpavajući sve njih.

Okrenula se licem prema zidu stene i čekala kraj. Pomalo iznenađeno i tužno uhvatila je sebe kako histerično jeca, kako joj iz utrobe dopiru iznenadni duboki jecaji. Nije želela da umre. Svakako da nije: ko je to pa želeo? Ali do ovog trenutka nikada joj nije palo na pamet da postoji i nešto gore od umiranja.

Beklimot, najpoznatije arheološko nalazište na svetu, najstariji poznati grad ljudskog roda, mesto na kome se začela civilizacija, biće uništen… i to samo zahvaljujući njenom nemaru. Pokolenja kalgaških velikih arheologa radila su ovde tokom veka i po od otkrića Beklimota: prvo Galdo 221, najveći od njih svih, zatim Marpin, Stinupad, Šelbik, Numoin, sve sama slavna imena… i sada Sifera, koja je budalasto celo mesto ostavil otkriveno dok se približavala peščana oluja.