Spuštanje noći

Reč je ostala da visi između njih poput kakve opipljive stvari.

Harima kao da je mučila, gotovo da je se stideo. Širin se seti da se ta reč retko koristila među ljudima Harimove klase u pristojnom društvu. Harim možda nije smatrao da je taj izraz opscen, ali je on za njega svakako u izvesnom smislu bio bogohulan. Niko na Kalgašu nije voleo da razmišlja o tami; ali oni manje obrazovani su to činili; bilo je krajnje zastrašujuće mozgati o mogućnosti da šest prijateljskih sunaca mogu sva odjednom na neki način potpuno nestati sa neba i da može zavladati potpuna tama. Ta ideja bila je nezamisliva… doslovce nezamisliva.

„Da, Tama“, ponovi Harim. „Ja se, u stvari, plašim da ću se, ako iziđem, ponovo naći u Tami. O tome je reč. Tama, posvuda, ponovo.“

„U poslednjih nekoliko nedelja došlo je kod njega do potpunog preokreta“, primeti Kelaritan tihim glasom. „U početku je bilo upravo suprotno. Niste mogli da ga naterate da uđe unutra ako nije bio pod sedativima. U početku je to bio slučaj jake kalustrofobije, koja se posle izvesnog vremena izmetnula u klaustrofiliju. Smatramo da je to znak oporavka.“

„Možda“, odvrti Širin. „Ali ako nemate ništa protiv…“

Zatim se nežno obrtio Harimu: „Ti si se među prvima provozao Tunelom tajne, je li tako?“

„Prvog dana.“ U Harimovom glasu oseti se ponos. „Pripremili su gradsku lutriju. Stotinu ljudi dobilo je besplatne vožnje. Mora da su prodali milion karata, a moja je peta kupljena. Ja, žena, sin i dve kćeri, svi smo pošli. I to prvog dana.“

„Da li bi hteo ukratko da mi ispričaš kako je bilo?“

„Pa“, poče Harim. „Bilo je…“ Zastade. „Znate, ja nikada ranije nisam bio u Tami. Čak ni u zamračenoj sobi. Nikada. To me nije zanimalo. U detinjstvu je spavaća soba bila uvek dobro osvetljena, a kada sam se oženio i preselio u vlastitu kuću, sasvim je bilo prirodno da i tamo imam svetlo. Moja žena misli isto. Tama je neprirodna. Ona nije predviđena da postoji.“

„Pa ipak ste učestvovali u lutriji.“

„Ovaj, samo ovog puta. Zabave, radi, razumete? Bilo je to nešto posebno. Kao praznik. Velika izložba, petstogodišnjica grada, je li tako? Svi su kupovali srećke. Učinilo mi se da to mora biti nešto drugačije, nešto stvarno dobro, zašto bi ga inače sagradili? I tako sam kupio srećku. Kada sam dobio nagradu, svi odreda su mi na dokovima zavideli, svi su želeli da oni imaju srećku, neki su čak hteli da je otkupe od mene… Ne, gospodine, rekao sam, nije na prodaju, ovo je naša srećka, moja i moje porodice…“

„Znači sa, uzbuđenjem ste čekali da pođete na vožnju Tunelom?“

„Aha. Mož'te misliti.“

„A za vreme vožnje? Kada ste krenuli? Kako ste se osećali?“

„Pa…“ poče Harim. Ovlažio je usne i zagledao se negde u daljinu. „Tamo su se nalazilata mala kola; znate, unutra nije bilo ničega osim dasaka koje su služile kao sedišta i kola nisu imala krov. Uđeš unutra, u svaka po šestoro, ali nas petoro su pustili da uđemo zajedno, pošto smo bili porodica, i bilo nas je takoreći dovoljno da ispunimo cela kola, tako da nisu morali da nam uvaljuju nekog stranca. Onda se oglasila muzika i kola su krenula u Tunel. Kretala su se veoma polako, ni nalik kolima na auto-putu, ova su prosto milela. I onda se nađete u Tunelu. A potom… potom…“

Širin je ponovo čekao.

„Nastavi“, reče on pošto je protekao minut, a Harim nije ničim pokazivao da će nastaviti. „Ispričaj mi o tome. Stvarno me zanima kako je bilo.“

„Onda je nastupila Tama“, izjavi promuklo Harim. Krupne šake mu zadrhtaše kada se toga setio. „Obrušila se na nas kao da je neko spustio preko nas kakav džinovski šešir, znate? Odjednom je sve postalo crno.“ Drhtanje se pretvaralo u divlji napad. „Čuo sam svog Trinita kako se smeje. On je mudar momak. Trinit to jeste. Kladim se da je mislio da je Tama nešto prljavo. I zato se smejao, ja sam mu kaza da zaveže, a onda je jedna od mojih kćeri malo zaplakala, njoj sam kazao da je sve u redu, da nema zbog čega da brine, da će to potrajati samo petnaest minuta i da treba na to da gleda kao na pretnju, a ne na nešto stvarno opasno. A onda… onda…“

Ponovo je nastupila tišina. Ovog puta ga Širin nije požurivao.

„A onda sam osetio kako me sve jače obavija. Sve je bilo Tama… Tama… ne možete zamisliti kako je to… ne možete zamisliti… kako je crna bila… kako crna… Tama… Tama…“

Harim se iznenada stresao i iz njega provališe razdirući jecaji, gotovo nalik na grčenje.

„Tama… oh, Bože, ta Tama…!“

„Polako, čoveče. Ovde nemaš čega da se plašiš. Pogledaj u sunčevu svetlost! Danas se vide četiri sunca, Harime. Polako, čoveče…“

„Pustite mene da ovo sredim“, reče Kelaritan. Pohitao je ka krevetu kada je Harim počeo da jeca. U šaci mu zablista igla. Dodirnuo je njome Harimovu mišićavu ruku i začulo se kratko brujanje. Harim se gotovo istog časa smirio. Svalio se na jastuk, ukočeno se osmehujući.

„Sada moramo da ga ostavimo“, reče Kelaritan.

„Ali tek što sam počeo da…“

„Satima nećete moći ništa suvislo da izvučete iz njega. Mogli bismo poći na ručak.“