Spuštanje noći

„Ručak, dobro“, primeti poluiskreno Širin. Na vlastito iznenađenje gotovo da nije imao apetita. Teško da je uopšte mogao da se seti ijedne prilike kada se ovako osećao. „A on je jedan od najjačih koje imate?“

„Jedan je od najstabilnijih, da.“

„Kakvi su onda ostali?“

„Neki su potpuni katatonični. Drugi bar pola vremena moraju da budu pod sedativima. U prvoj fazi, kao što rekoh, ne žele da uđu unutra. Kada su izišli iz Tunela činilo se da je sa njima sve u najboljem redu, razumete, osim što su trenutno zaradili klaustrofobiju. Odbijali su da uđu u zgrade… bilo koju zgradu, uključujući tu i palate, zdanja, stambene kuće, kuće za najam, kolibe, daščare, dozidane zgrade, čak i šatore.“

Širin je bio duboko šokiran. Doktorirao je na poremećajima koje prouzrokuje tama. Zato su ga i pozvali. Ali nikada nije čuo ni za šta ovako ekstremno. „Nisu hteli nigde da uđu? Gde su spavali?“

„Na otvorenom.“

„Da li je iko pokušao da ih na silu ugura unutra?“

„Oh, pokušali su, svakako da su pokušali. Ali su ti ljudi dobijali napade histerije. Neki su čak pokušali da izvrše samoubistvo… zaleteli bi se na zid i počeli da udaraju glavom o njega, i slično. Kada bi uspeli da ih uvuku unutra, nisu mogli da ih zadrže bez ludačke košulje i jakog sedativa.“

Širin se zagleda u krupnog lučkog radnika, koji je sada spavao, i zavrte glavom.

„Jadnici.“

„To je bila prva faza. Harim je sada u drugoj fazi, klaustrofiličnoj. Privikao se na ovo ovde i ceo sindrom se okrenuo naopačke. Svestan je da je u bolnici na sigurnom, sve vreme sija jarka svetlost. Ali iako može kroz prozor da vidi sunca kako sijaju, plaši se da iziđe napolje. Misli da je tamo mrak.“

„Ali to je apsurdno“, reče Širin. „Napolju nikada nije mrak.“

Čim je to rekao, osetio se kao prava budala.

Kelaritan se svejedno uhvatio za to. „Svima nam je to poznato, dr Širine. Svakoj zdravorazumnoj osobi je to poznato. Ali nevolaj sa ljudima koji su doživeli traumu u Tunelu tajne jeste u tome što oni više nisu pri zdravoj pameti.“

„Da. I meni se tako čini“, reče Širin posramljeno.

„Možete da obiđete neke od ostalih pacijenata kasnije“, reče Kelaritan. „Možda otkrijete još neke vidove problema. A sutra ćemo vas povesti da vidite sam Tunel. Zatvorili smo ga, razume se, pošto sada znamo u čemu se sastoje poteškoće; međutim, gradski oci su veoma nestrpljivi da iznađu nečina da ga ponovo otvore. Jasno mi je da su ulaganja u njega bila ogromna. Ali prvo bi trebalo da pođemo na ručak, je li tako, doktore?“

„Da, ručak“, ponovi Širin, sa još manje oduševljenja nego malopre.

4.

Velika kupola opservatorije univerziteta Saro veličanstveno se uzdizala iznad pošumljenih padina Opservatorijske planine, predivno svetlucajući na svetlosti poznog popodneva. Mala crvena kugla Dovima već je skliznula iza obzorja, ali je Onos još bio visoko na zapadu, a Trej i Patru, koji su prelazili preko istočnog dela neba po oštroj dijagonali, urezivali su sjajne tragove svetlosti duž ogromnog lica kupole.

Pet milja odatle, u gradu Saro, Binaj 25, vitki, marljiv mladić, uvek užurban, leteo je po malom stanu koji je delio sa svojom družbenicom po ugovoru, Raistom 717, skupljajući knjige i hartije.

Raista se udobno protezala na njihovom malom, izlizanom, zelenom kauču, a onda je podigla pogled i namrštila se.

„Ideš nekuda, Binaje?“

„U opservatoriju.“

„Iako je tako rano. Obično ideš tamo tek pošto zađe Onos. A to će se dogoditi tek za nekoliko časova.“

„Imam zakazan sastanak danas, Raista.“

Pogledala ga je toplo i zavodnički. Oboje su diplomirali i imali po blizu tridest godina, bili su asistenti, on astronomije, ona biologije, i družbenici po ugovoru tek sedam meseci. Njihova veza bila je još nova i puna uzbuđenja. Međutim, problemi su već počeli da se javljaju. On je radio u kansim časovima, kada su se na nebu obično nalazila samo neka manja sunca. Ona je bila najsvežija i najbolje je radila tokom dana, pod zlatnim sjajem bleštavog Onosa.

U poslednej vreme provodio je sve više vremena u opservatoriji, tako da gotovo nikad nisu bili budni u isto vreme. Binaj je znao kakvo je to iskušenje za nju. Bilo je i za njega. Ipak, posao vezan za orbitu Kalgaša, koji je obavljao, zahtevao je da mu se potpuno posveti i vodio ga je u sve teže oblasti koje su mu se istovremeno činile i pune izazova i zastrašujuće. Kada bi Raista bila strpljiva još samo nekoliko nedelja… možda mesec ili dva…

„Zar ne bi mogao večeras malo duže da ostaneš ovde?“ upita ga ona.

Raspoloženje mu splasnu. Raista mu je pogledom govorila: „Dođi da se igramo.“ Tom pogledu teško je bilo odoleti, a ni on, u stvari, želeo da mu odoli. Ali Jimot i Faro će ga čekati.

„Rekoh ti. Imam…“

„…sastanak, da, rekao si mi. E, pa, i ja imam zakazan satanak. Sa tobom.“

„Sa mnom?“

„Juče si kazao da ćeš danas po podne možda imati malo slobodnog vremena. Računala sam na to, znaš. Skupila sam sve svoje slobodno vreme… završila laboratorijski posao ujutro, to jest, tako…“