Srce zime

Zlatni točak beše velika gostionica, odmah pored Avarinske tržnice, s dugom trpezarijom zakrčenom malim četvrtastim stolovima i s gredama poduprtom tavanicom. Ali čak i u podne tek je petina stolova bila zauzeta - obično je za njima sedeo neki strani trgovac naspram žene u odeći trezvenih boja kose podignute ili prikupljene u punđu na potiljku. I žene su bile trgovci, ili bankari; u Far Madingu muškarcima je bilo zabranjeno da se bave tim poslovima. Skoro svi stranci u trpezariji bili su muškarci, budući da su žene među njima mogle da uđu i u žensku sobu. U vazduhu se osećao miris ribe i ovčetine koje su se spremale u kuhinji, a povremeno bi povik prizvao nekom stolu jednog od poslužitelja koji su stajali u redu u zadnjem delu trpezarije i čekali. Inače su trgovci i bankari tiho razgovarali. Zvuk kiše napolju bio je glasniji od njihovih reči.

„Jesi li siguran?“, upita Rand, uzimajući izgužvane crteže od jednog poslužitelja četvrtaste vilice kojeg je povukao u stranu.

„Mislim da je to on“, čovek mu nesigurno odgovori brišući ruke o dugu kecelju izvezenu žutim kolskim točkom. „Liči na njega. Trebalo bi da se ubrzo vrati.“ Pogled mu prolete iza Randa i on uzdahnu. „Bolje da naručiš piće ili da odeš. Gazdarica Goldžir ne voli da pričamo u radno vreme - a ne bi joj se svidelo da čuje da sam ikada pričao o njenim gostima.

“Rand se osvrnu preko ramena. Jedna vitka žena s visokim češljem od belokosti zabijenim u tamnu punđu na potiljku stajala je u žutom dovratku koji je vodio u žensku sobu. Po tome kako je osmatrala trpezariju - napola kao kraljica koja nadgleda svoje kraljevstvo, a napola kao seljak koji nadgleda svoja polja, i svakako nezadovoljna onim što je pred njom - videlo se da je gostioničarka. Kada joj pogled pade na Randa i poslužitelja četvrtaste vilice, ona se namršti.

„Kuvano vino“, reče Rand i pruži čoveku nekoliko novčića, bakrenjake za vino i srebrnu marku za novosti koje mu je saopštio, premda nesigurne. Prošlo je više od nedelju dana otkako je ubio Rohajda i otkako je Kismen pobegao, a za sve to vreme ovo je prvi put da mu iko išta kaže kada pokaže crteže. Ostali su samo slegali ramenima ili odmahivali glavom.

Odmah pored bilo je desetak praznih stolova, ali on je hteo da sedne u ugao u prednjem delu trpezarije tako da može videti ko ulazi a da njega ne primete, pa je stoga krenuo između stolova, usput osluškujući razgovore.

Jedna visoka bleda žena u tamnozelenoj svilenoj haljini odmahnula je glavom zdepastom muškarcu u uskom crnom tairenskom kaputu. Zbog sede punđe pomalo je podsećala na Kecuejn kad se pogleda postrance. Čovek s kojim je pričala kao da je bio sazdan od tesanog kamena, ali po tamnom četvrtastom licu videlo se da je zabrinut. „Gazda Admira, slobodno se opusti u vezi sa Andorom“, smirivala ga je ona. „Veruj mi kad ti kažem da Andorci mogu da se deru i jedni drugima prete mačevima koliko god hoće, ali nikada neće dozvoliti da dođe do pravog rata. Najbolje po tebe bilo bi da i dalje prevoziš svoju robu istim putem. Kairhijen će te oporezovati za petinu više od Far Madinga. Pomisli samo na taj dodatni trošak.“ Tairenac se namršti kao da zaista razmišlja o tome - ili kao da se pita da li je ono što je najbolje za njega u stvari ono što je najbolje za nju.

„Čuo sam da mu je telo bidnulo crno i nateklo“, govorio je vitki sedobradi Ilijanac u tamnoplavom kaputu, koji je sedeo za drugim stolom. „Čuo sam da su Savetnice reknule da ga spale.“ Značajno diže obrve i potapša se po šiljatom nosu zbog kojeg je izgledao kao lasica.

„Gazda Azereose, da u našem gradu ima kuge, Savetnice bi to obznanile“, spokojno mu odvrati vitka žena koja je sedela naspram njega. U smotanoj kosi bila su joj dva češlja od belokosti i bila je lepa, mada je pomalo ličila na lisicu i bila hladna kao Aes Sedai - premda je u uglovima smeđih očiju imala jedva primetne bore. „Zaista bih vas savetovala da ne premeštate ništa od svoje trgovine u Lugard. Murandija je veoma nemirna. Plemići nikada neće dozvoliti da Roedran digne vojsku. A sigurna sam da ste čuli da su Aes Sedai umešane. Samo Svetlost zna šta će one uraditi.“ Ilijanac nelagodno slegnu ramenima. U današnje vreme niko baš nije siguran šta će Aes Sedai uraditi - ako je iko ikada i bio siguran.

Jedan Kandorac prosede račvaste brade i s krupnim biserom u levom uhu naslonio se prema zdepastoj ženi u tamnosivoj svilenoj haljini koja je crnu kosu pokupila u čvrsto uvijenu pletenicu povrh glave. „Gazdarice Šimel, čuo sam da je Ponovorođeni Zmaj krunisan za kralja Ilijana.“ Čelo mu se nabralo koliko se namrštio. „Uzevši u obzir proglas Bele kule, razmišljam da na proleće pošaljem svoja kola za Tir pored Erinin. Možda je Rečni put teža putanja, ali Ilijan nije u toj meri dobro tržište za krzno da bih ja želeo toliko da se kockam.“