Srce zime

Pokušali su da me ubiju - i hoću da ih pobijem zbog toga, pomisli on. Ako mi za to bude bilo potrebno malo vremena, pa, možda će me bolest dotad proći. Spaljen da si, moram da živim do Poslednje bitke. Lijus Terin se u njegovoj glavi zasmeja još razularenije.

Još jedan visok čovek uđe u trpezariju, kroz vrata koja su vodila iz konjušnice, skoro u podnožju stepeništa u zadnjem delu prostorije. Otresavši kapi kiše s plašta, zabaci kapuljaču i pođe prema dovratku ženske sobe. Usana iskeženih u podrugljiv smešak, oštrog nosa i pogleda kojim prezrivo odmeri ljude za stolovima, pomalo je ličio na Torvala, samo s dvadeset godina više u licu i trideset funti sala u telu. Zagledavši se kroz žuti dovratak, viknu visokim razmaženim glasom, koji je debelo zanosio na ilijanski naglasak: „Gazdarice Goldžir, očekujem da krenern sutra. I to rano, tako da paziš da mi ne naplatiš za sutra!“ Torval je Tarabonac.

Rand uze plašt, ostavi pehar s vinom na stolu i ode ne osvrćući se.

Podnevno nebo bilo je tmurno i hladno, a kiša je možda malčice popustila. Nošena raskalašnim jezerskim vetrom, rasterala je skoro sve sa ulica. Držao je plašt jednom rukom, više da bi zaklonio crteže u džepu kaputa nego da sam ne pokisne, a drugom držao kapuljaču da mu je vetar ne zbaci s glave. Teške kapi kiše tukle su ga po licu, nošene vetrom, kao ledene ljuspice. Jedna duga nosiljka prođe pored njega. Potpuno mokra kosa padala je nosačima niz leđa, a čizme su im šljapkale po barama na kaldrmi. Nekoliko ljudi umotanih u plaštove gacalo je ulicama. Premda je još bilo dnevnog svetla, kakvog-takvog, i neće skoro mrak, on ipak prođe pored gostionice zvane Srce ravnice a da nije ušao, a onda i pored Tri gospe iz Mareda. Kazao je sebi da je to zbog kiše. Nije mu pametno da se po tom vremenu vuče od gostionice do gostionice. Ali znao je da laže samog sebe.

Jedna niska zdepasta žena koja je išia niz ulicu umotana u tamni plašt odjednom skrenu prema njemu. Kada stade pred njega i diže glavu, on vide da je to Verin.

„Dakle, ipak si ovde“, reče mu ona. Kišne kapi kvasile su joj uzdignuto lice, ali ona kao da nije primećivala. „Tvoja gostioničarka je mislila da si nameravao da se prošetaš do Avarina, ali nije bila sigurna. Bojim se da gazdarica Kin ne obraća baš pažnju šta muškarci rade. I eto mene mokre do gole kože. Kada sam bila devojčica, volela sam da se šetam po kiši, ali izgleda da je to negde usput izgubilo draž.“

„Je li te Kecuejn poslala?“, upita on, pokušavajući da mu se u glasu ne čuje nada. Zadržao je sobu u Savetničinoj glavi pošto je Alana otišla, da bi Kecuejn mogla da ga nađe. Sigurno da je nije mogao namamiti da ga traži od gostionice do gostionice - naročito pošto ona ničim nije pokazivala da je uopšte zanima da ga traži.

„O, ne; ona nikad ne bi učinila tako nešto.“ Verin je zvučala iznenađeno što mu je uopšte to sinulo. „Samo sam mislila da bi ti možda hteo da čuješ vesti. Kecuejn je otišla na jahanje s devojkama.“ Zamišljeno se namršti i malčice naheri glavu. „Mada pretpostavljam da ne bi trebalo da Aliviju zovem devojkom. Što je to zanimljiva žena. Nažalost, prestara je da bude polazinica - o, da, to je baš velika šteta. Upija sve što joj se pokaže. Verujem da je lako moguće da zna skoro svaki mogući način da se neko uništi pomoću Moći, ali ne zna skoro ništa drugo.“

On je povuče u stranu, do isturene strehe jedne kamene kuće koja je makar malo zaklanjala od kiše, ako već ne i od vetra. Kecuejn je s Min i ostalima? To možda ništa ne znači. I ranije je viđao Aes Sedai opčinjene Ninaevom, a ako je verovati Min, Alivija je čak snažnija. „Kakve vesti, Verin?“, tiho je upita.

Dežmekasta mala Aes Sedai trepnu kao da je zaboravila da je spomenula vesti, pa se odjednom nasmeši. „O, da. Seanšani. U Ilijanu su. Nema potrebe da blediš - još nisu u gradu. Ali prešli su granicu i dižu utvrđene bivake duž obale i u zaleđini. Ne razumem se mnogo u vojne stvari. Kada sam učila istoriju, uvek sam preskakala bitke. Ali čini mi se da smeraju da uđu u grad. Izgleda da ih tvoje bitke nisu preterano usporile. Zato ja ne čitam o bitkama. Retko kada izmene nešto dugoročno gledano, već samo kratkoročno. Jesi li dobro?“

On se natera da otvori oči. Verin je piljila u njega kao debeljuškasti vrabac. Sve te bitke i svi oni izginuli ljudi, ljudi koje je on ubio, a sve to ništa nije izmenilo. Ništa!

Nije ona u pravu, promrmlja Lijus Terin u njegovoj glavi. Bitke mogu da izmene istoriju. Samo što baš i nije zvučao preterano zadovoljno zbog toga. Muka je u tome što ponekad ne možeš da oceniš kako će se istorija izmeniti dok ne bude prekasno.