Srce zime

Rand se zgleda s Lanom, a ovaj samo slegnu ramenima i otpi gutljaj vina. Rand lagano izdahnu. Ninaeva je imala razmirice s Kecuejn koje će vremenom razrešiti, Min je u njoj videla strogu tetku, a Alivija strogu učiteljicu. Koliko on zna Ninaevu, od ovog prvog ima da lete varnice dok se s tim ne završi, a ove druge dve stavke mu nimalo nisu potrebne. Ali ne može da bira. I on otpi gutljaj vina.

Ljudi za stolovima nisu bili dovoljno blizu da ih čuju, ako ne govore glasno, ali Ninaeva je svejedno spustila glas i nagnula se prema Randu. „Kecuejn mi je pokazala šta rade dva moja ter’angreala“, nasmeši se a oči joj zablistaše od uzbuđenja. „Kladim se da su i oni njeni ukrasi ter’angreali. Prepoznala je moje čim ih je dodirnula.“ Smešeći se, Ninaeva palcem dodirnu jedan od tri prstena na desnoj šaci, onaj s bledozelenim kamenom. „Znala sam da će ovaj otkriti ako neko usmerava saidar i do tri milje daleko ako mu to zadam, ali ona kaže da može da otkrije i saidin. Misli da bi trebalo da mi kaže i u kom pravcu, ali nismo mogle da otkrijemo kako,“

Okrećući se od kamina, Alivija glasno šmrknu, ali takođe spusti glas pre nego što reče: „A tebi je bilo drago što nije mogla. Videla sam ti to na licu. Kako može da ti bude drago zbog neznanja?“

„Samo zbog toga što ona ne zna baš sve“, promrmlja Ninaeva mršteći se na višu ženu, ali već tren kasnije se ponovo nasmeši. „Ali ovo je najvažnije, Rande.“ Ruke joj počinuše na tankom pojasu ukrašenom draguljima koji je nosila oko pasa. „Zove ga zdenac“ On se trže kad ga nešto pošašolji po licu, a ona se zakikota. Ninaeva se kikoće! „To jeste zdenac“, kroz smeh reče pritiskajući prstima usne, „ili bar bačva. I to puna saidara. Nema ga mnogo, ali sve što moram da učinim kako bih ga ponovo napunila jeste da prigrlim saidar kroz njega kao da je angreal. Zar to nije divno?“

„Predivno“, odgovori on bez mnogo uzbuđenja. Dakle, Kecuejn se šeta s ter’angrealima u kosi, je li, a među njima vrlo verovatno ima i jedan taj „zdenac“, inače ne bi umela da ga prepozna. Svetlosti, mislio je da niko nikada nije našao dva ter’angreala koji rade isto. Noćašnji sastanak s njom pao bi mu dovoljno teško i da ne zna da ona čak i ovde može da usmerava.

Taman što se spremao da zamoli Min da pođe s njim, kada žustrim korakom priđe gazdarica Kin. Belu punđu povrh glave bila je tako zategla kao da pokušava da sebi svuče kožu s lica. Ona pogleda Randa i Lana s neodobravanjem i napući usne kao da razmatra šta su to loše učinili. Video ju je kako isto tako gleda trgovce koji su odsedali u gostionici - bar muškarce među njima. Da smeštaj nije tako udoban i hrana tako dobra, verovatno joj niko ne bi dolazio.

„Gazdarice Faršou, ovo je jutros predato za vašeg supruga“, reče i pruži Min pismo zapečaćeno klobukom crvenog voska. Gostioničarka diže šiljatu bradu. „I jedna žena se raspitivala za njega.“

„Verin“, brzo reče Rand da bi predupredio pitanja i da bi se otarasio te žene. Ko je to znao da mu tu pošalje pismo? Kecuejn? Jedan od Aša’mana s njom? Možda neka druga sestra? Namrštio se na presavijenu hartiju u Mininoj ruci, nestrpljivo čekajući da gostioničarka ode.

Min se usne trznuše i tako pomno je izbegavala da ga pogleda da je znao kako se ona zbog njega nasmešila. Kroz vezu se osećalo da joj je sve to zabavno. „Hvala vam, gazdarice Kin. Verin je prijateljica.“

Ona oštra brada diže se još više. „Ako mene pitate, gazdarice Faršou, kada imate zgodnog muža, morate da pazite i na prijateljice.“

Gledajući ženu kako se odsečnim koracima vraća kroz crveni dovratak, Minine su oči blistale od veselja koje je teklo kroz vezu, a usta se jedva suzdržavala da ne prasnu u smeh. Mesto da pruži poruku Randu, ona palcem slomi pečat i sama razmota pismo, kao da se rodila i odrasla u tom suludom gradu.

Malčice se namrštila dok ga je čitala, ali trenutni blesak kroz vezu bio mu je jedino upozorenje. Gužvajući pismo, ona se okrenu prema kaminu - a on skoči s klupe da joj ga zgrabi iz šake tren pre nego što ga ona hitnu u vatru.

„Ne budi budala“, kaza mu ona i zgrabi ga za zglob. Zagleda se u njega smrtno ozbiljnim krupnim tamnim očima. Kroz vezu s njom osećao je samo sumornu napetost. „Molim te, ne budi budala.“

„Obećao sam Verin da neću“, odgovori joj on, ali Min se ne nasmeši. Zagladi hartiju pritiskajući je uz prsa. Rukopis nije prepoznao, a nije bilo ni potpisa.