Srce zime

Mogedijen nije bila sigurna zašto je tako dugo ostala tu. Zacelo nije ostalo više od dva sata do mraka, a šuma je bila mirna. Osim ključa, više nigde nije osećala usmeravanje saidara. Naravno, to ne znači da neko negde ne koristi neku malu količinu, ali ništa ni nalik onoj srdžbi koja je ranije besnela. Bitka je okončana, a ostali Izabrani mrtvi ili u bekstvu. Očigledno su poraženi, budući da joj ključ i dalje plamti u glavi. Neverovatno da je Čoedan Kal izdržao toliko dugu upotrebu i u tolikoj meri.

Ležeći na trbuhu na svojoj visokoj osmatračnici, naslonivši bradu na dlanove, posmatrala je onu veliku kupolu. Sama reč „crnilo“ više je nije dobro opisivala. Više nema odgovarajućeg izraza, ali u poređenju s njenom bojom - crna je bleda. Sada je to bila polulopta koja se kao neka planina više od dve milje dizala u nebo. Oko nje je padala duboka senka, kao da ta kupola isisava svetlost iz vazduha. Nije razumela zašto se ne plaši. To čudo može narasti toliko da obuhvati čitav svet, ili čak smrskati svet, kao što je Arangar rekla da se može desiti. Ali ako do toga dođe, više neće biti bezbednog mesta, niti senki u kojima Pauk može da se sakrije.

Odjednom, nešto se po toj mračnoj glatkoj površini uskomeša, kao plamen - samo kad bi plamen bio crnji od crnila - pa još jedan i još jedan, sve dok čitava kupola nije buktala kao oganj zagrobnog sveta. Od rike glasne kao deset hiljada gromova ona zapuši uši i vrisnu, ali vrisak joj se nije čuo od te silne grmljavine. Za jedan otkucaj srca, kupola se uruši u samu sebe i postade manja od vrha čiode, uruši se u ništa. Tada vetar zaurla, hrleći prema nestaloj kupoli, povlačeći Mogedijen po kamenitom tlu, koliko god ona pokušavala da se uhvati za nešto. Vetar je njome udarao o drveće i nosio je kroz vazduh. Za divno čudo, nije osećala nikakav strah. Činilo joj se da više nikada neće biti uplašena, samo ako preživi.

Kecuejn pusti stvar koja je bila ter’angreal da padne na zemlju. Više se nije mogla nazvati statuom žene. Lice je i dalje bilo mudro i spokojno, ali figurina je bila slomljena nadvoje i kvrgava kao ugrejani vosak tamo gde se jedna strana rastopila, uključujući ruku u kojoj je bila ona kristalna kugla, sada smrskana u komadiće oko uništene skulpturice. Figurina muškarca bila je čitava i već ju je ušuškala u svoje bisage. I Kalandor je bio na sigumom. Najbolje ne ostavljati iskušenja na vrhu brda. Tamo gde je nekada bio Šadar Logot sada se nalazila ogromna čistina u šumi, savršeno okrugla i tako široka da je čak i pri svetlosti zalazećeg sunca videla suprotnu stranu zakrivljene jame.

Lan, vodeći uz padinu svog bojnog ata koji je šepao, ispusti uzde crnog pastuva kada ugleda Ninaevu ispruženu po zemlji i do brade pokrivene plaštom. Mladi Al’Tor ležao je pored nje, takođe pokriven plaštom, a Min se pribila uz njega i spustila mu glavu na grudi. Oči joj behu sklopljene, ali sudeći po smešku na usnama - nije spavala. Lan ih jedva pogleda pre nego što je pretrčao poslednjih nekoliko koraka i pao na kolena pored Ninaeve, pa joj nežno podigao glavu. Ona se nije ni mrdnula, ništa više od momka.

„Samo su u nesvesti“, kaza mu Kecuejn. „Korela kaže da je najbolje pustiti ih da se sami oporave.“ Ali nije bila spremna da proceni koliko će to trajati. Ni Damer nije bio. Rane u mladićevom boku nisu se promenile, mada Damer nije ni očekivao da će se to desiti. Sve je to veoma onespokojavalo.

Malo dalje odatle, ćelavi Aša’man naginjao se nad Beldejnom koja je stenjala, a prsti su mu se mrdali nad njom dok je tkao ono svoje čudno Lečenje. U poslednjem satu bio je veoma zauzet. Alivija nije prestajala da začuđeno gleda i mrda rukom koja je bila ne samo slomljena, već i spaljena do kosti. Sarena se teturala dok je hodala, ali to je bilo samo od umora. Skoro je poginula u onoj šumi i oči su joj i dalje bile razrogačene od tog iskustva. Bele nisu navikle na takve stvari.

Ali nisu svi bili te sreće. Verin i ona žena iz Morskog naroda sedele su pored plaštom pokrivene Kumire i nemo se molile za njenu dušu, a Nesuna je nespretno pokušavala da uteši ucveljenu Dejđin, koja je grlila leš mladog Ibena i ljuljala ga kao malo dete. Zelene su navikle na takve stvari, ali Kecuejn se ama baš nimalo nije dopalo što je izgubila dvoje svojih ljudi u zamenu za nekoliko oprljenih Izgubljenih i jednog mrtvog odmetnika.

„Čist je“, tiho ponovi Džahar. Ovoga puta je Merisa sedela, a njegova glava je počivala u njenom krilu. Plave oči bile su mu stroge kao uvek, ali ona ga je nežno mazila po crnoj kosi. „Čist je.“

Kecuejn se zgleda s Merisom nad dečakovom glavom. Damer i Džahar su isto to rekli, da opačine više nema, ali kako mogu biti sigurni da neki delić nije ostao? Merisa joj je dopustila da se poveže s mladićem, ali nije osetila ništa ni nalik onome što su druge Zelene opisale - ali kako da budu sigurni? Saidin je toliko čudan da svašta može biti skriveno u tom metežu i ludilu.