Tornjevi ponoći

„Isprva“, odgovori mu ona, „pretpostavljala sam da si pripremio nešto posebno za naš šana’har. Međutim, usplahirila sam se kada ništa nisi pomenuo, pa sam se raspitala. Ispalo je da ga vi ne slavite u Dvema Rekama, ma koliko to čudno bilo.“

„Šana’har?“, upita Perin, češući se po glavi.

„U predstojećim nedeljama", kaza mu Faila, „napuniće se godinu dana kako smo u braku. Ovo je naš prvi šana’har, proslava našeg venčanja.“ Prekrsti ruke, gledajući svoje sluge kako postavljaju jelo na ćebetu. „U Saldeji, slavimo šana’har svake godine početkom leta. To je proslava kojom se obeležava još jedna zajednička godina, još jedna godina u kojoj ni muža ni ženu nisu ubili Troloci. Mladim parovima se govori da uživaju u svom prvom šana’haru, kao što čovek uživa u sočnom obroku. Naš brak će nam biti nov samo jednom.“

Sluge su postavile hranu, uključujući i nekoliko staklenih zdela sa svečama. Faila im je uz osmeh i pokret ruke stavila do znanja da mogu da odu, pa su se sluge povukle niz padinu. Faila se očigledno potrudila da obrok bude raskošan. Ćebe je bilo izvezeno - možda uzeto iz plena otetog od Šaidoa. Hrana je bila poslužena na srebrnim tanjirima i poslužavnicima - šunka na barenom ječmu prelivena kaprom. Bilo je tu čak i vina.

Faila mu priđe bliže. „Znam da se ove godine odigralo mnogo toga što nije vredno pamćenja. Malden, Prorok, ona oštra zima. Ali ako je sve to cena toga da budem s tobom, Perine, spremna sam da je platim i deset puta.

Da je sve kako treba, narednih mesec dana proveli bismo darujući jedno drugo, potvrđujući svoju ljubav i slaveći naše prvo leto koje provodimo kao muž i žena. Čisto sumnjam da ćemo imati tih lagodnih mesec dana, na šta imamo pravo, ali trebalo bi da makar ovo veče provedemo zajedno, uživajući jedno u drugome."

„Faila, ne znam hoću li moći", odgovori joj on. „Beli plaštovi, nebo... Svetlosti! Poslednja bitka samo što nije otpočela. Poslednja bitka, Faila! Kako da se gostim dok su moji ljudi u zatočeništvu i preti im pogubljenje, a čitav svet može da propadne?"

„Ako će već ceo svet propasti", odgovori mu Faila, „zar ovo nije trenutak kada čovek mora da odvoji vreme za to da ceni ono što ima? Pre nego što mu sve to bude oduzeto?"

Perin se pokoleba. Dodirnula ga je po ruci, a dodir joj je bio mek kao svila. Nije podigla glas. Želi li ona da on viče? Teško je oceniti kada ona želi raspravu, a kada ne želi. Možda bi Elijas mogao da ga posavetuje.

„Molim te", tiho mu kaza, „pokušaj da se opustiš na jedno veče. Meni za ljubav."

„U redu", odgovori on, spuštajući dlan preko njene šake.

Povela ga je do ćebeta, pa su seli jedno pored drugog ispred srebrnog posuđa. Faila je upalila još sveća, služeći se onima koje su sluge ostavile. Noć je bila prohladna - oblaci kao da su crpeli u sebe svu letnju toplotu. „Zašto ovo radimo napolju?" upita Perin. „A ne u našem šatoru?"

„Pitala sam Tama šta vi u Dvema Rekama radite za šana’har", odgovori mu ona. „Kao što sam se i pribojavala, saznala sam da ga vi ne slavite. Ti, naravno, shvataš da je to veoma nazadno - kada se stvari smire, moraćemo da promenimo taj običaj. Bez obzira na to, Tam mi je kazao da je nešto najbliže tome jedan običaj koji su on i njegova supruga poštovali. Jednom godišnje pripremili bi čitav ručak - najbolji koji su mogli da priušte - i otišli bi do nekog novog mesta u šumi. Onda bi tamo obedovali i taj dan proveli zajedno."

Ušuškala se uz njega. „Naše venčanje je bilo obavljeno po dvorečanskim običajima, pa sam htela da i ovaj dan prođe tako."

On se nasmeši. Iako se do maločas protivio, napetost ga je napuštala. Hrana je lepo mirisala', a creva su mu krčala, zbog čega se Faila odmah pridigla pa mu nasula hranu u tanjir i pružila mu ga.

On odmah poče da jede. Pokušavao je da pazi na ponašanje, ali hrana je bila izvrsna, a dan dugačak. Kidao je šunku zubima, mada se trudio da mu ništa ne kapne na kitnjasto ćebe.

Faila je jela laganije, a u mirisu joj se, pored sapuna, osećalo i to da joj je on smešan.

„Šta je bilo?", upita Perin, brišući usta. Sada kada je sunce u potpunosti zašlo, bila je obasjana svećama.

„Mnogo ličiš na vuka, mužu moj."

On se ukoči, tek tada primetivši da liže prste. Zareža sebi u bradu, pa ih umesto toga obrisa o salvetu. Ma koliko voleo vukove, ne bi ih pozvao da večeraju s njim. „Previše ličim na vuka“, reče on.

„Ti si ono što jesi, mužu moj. A ja volim to što jesi, tako da je sve dobro." On nastavi da žvače odrezak šunke. Noč je bila tiha, a sluge su se povukle dovoljno daleko da on nije mogao ni da ih čuje ni da im oseti miris. Faila je verovatno izdala naređenja da im niko ne smeta, a pošto je podnožje brda obraslo šumom, ne moraju se brinuti hoće li ih neko gledati.