Tornjevi ponoći

Eno! Slabašna svetlost ispred njega - jedna jedina sveća na tlu, koja obasjava pod od crnog mermera. Rand požuri prema njoj. Da, tu je bila jedna prilika. Zgrčila se uza zid beo kao kost. Bila je to žena srebrnaste kose, u tankoj beloj haljini.

Sada jeca, tako da joj se čitavo telo trese i podrhtava. Rand kleknu pored nje, a sveća zatreperi od njegovog pokreta. Kako li je ta žena dospela u njegov san? Je li ona neko stvaran, ili je samo plod njegovog uma? Dodirnu je po ramenu.

Ona ga pogleda, očiju crvenih, lica iskrivljenog od bola, dok su joj se suze slivale niz bradu. „Molim te“, preklinjala ga je. „Molim te. On me ima.“

„Ko si ti?“

„Znaš me“, prošapta ona, hvatajući ga za ruku i držeći se čvrsto. „Žao mi je. Tako mi je žao. On me ima. Svake večeri mi ponovo dere dušu. O, molim te! Učini da to prestane." Suze joj još jače potekoše.

„Ne znam te", odgovori joj Rand. „Ja..."

Te oči. Te prelepe i strašne oči. Randu se ote oštar uzdah i pusti joj ruku. Lice je drugačije, ali on poznaje tu dušu. „Mijerin? Ti si mrtva. Video sam te kako umireš!"

Ona odmahnu glavom. „Volela bih da sam mrtva. Volela bih. Molim te! Mrvi mi kosti i lomi ih kao grančice, a onda me ostavlja da umrem pre nego što me Izleči tek toliko da me održi u životu. On..." Ona ućuta i lecnu se.

„Šta je bilo?"

Ona razrogači oči i okrenu se prema zidu. „Ne!“, vrisnu. „On dolazi! Senka u umu svih ljudi, ubica istine. Ne!" Okrenu se, pružajući ruku prema Randu, ali nešto je povuče unazad. Zid se odlomi i ona pade u mrak.

Rand skoči da je dohvati, ali beše prekasno. Ugledao ju je na tren, pre nego što je propala u crnilo.

Rand se ukoči, zureći u tu jamu. Tragao je za spokojem, ali nije mogao da ga nađe. Umesto toga, osećao je mržnju, zabrinutost i - kao guju u sopstvenim nedrima - požudu. To jeste bila Mijerin Eronail, žena koju je on nekada zvao gospa Selena.

Žena koju većina ljudi zna po imenu koje je ona odabrala za sebe. Lanfear.

Okrutan suvi vetar duvao je Lanu u lice dok je gledao iskvareni krajolik. Tarvinov procep bio je široka stenovita klisura, prošarana oštrom travom koja se crnela od Pustoši. To je nekada bio deo Malkijera. Opet je kod kuće. Poslednji put.

Horde Troloka gurale su se na drugoj strani Procepa. Na hiljade njih. Desetine hiljada. Verovatno stotine hiljada. Lako je moguće da je tamo desetostruko više njih nego što je Lan prikupio ljudi prilikom svog puta preko Krajina. Ljudi obično drže svoju stranu Procepa, ali Lan to ne može.

Došao je da napadne, da jaše za Malkijer. Ander mu dojaha s leve strane, a mladi Kajsel Kandorski zdesna. Osećao je nešto u daljini, nešto što mu u poslednje vreme daje snagu. Veza se promenila. Osećanja su se promenila.

I dalje oseća Ninaevu, tako brižnu, predivnu i strastvenu. Trebalo bi da oseća bol zbog toga što zna da će sada ona patiti kada on pogine, a ne neka druga. Međutim, ta bliskost s njom - ta konačna bliskost - davala mu je snagu.

Vreli vetar delovao je suviše suvo; nosio je miris prašine i zemlje i ispijao mu je vlagu iz očiju, terajući ga da trepće.

„Prikladno je“, kaza Kajsel.

„Šta?“, upita Lan.

„Da napadnemo ovuda."

„Da“, odgovori Lan.

„Možda", saglasi se Kajsel. „Ali je smelo. Pokazuje Senci da nećemo biti poraženi i da nećemo strahovati. Ovo je tvoja zemlja, lorde Mandragorane."

Moja zemlja, pomislio je. Da, jeste. On mamuznu Mandarba napred.

„Ja sam al’Lan Mandragoran", zaurla Lan. „Gospodar Sedam kula, branilac Zida prvih vatri, nosilac mača Hiljadu jezera! Nekada su me zvali Aan’alein, ali odbacujem taj naziv jer više nisam sam. Boj me se, Senko. Boj me se i znaj da sam se vratio po ono što je moje. Možda sam kralj bez zemlje. Ali ipak sam kralj!“

On zaurla, dižući mač. Klicanje se prolomi iza njega. Lan potera Mandarba u galop, šaljući Ninaevi poslednji, snažan treptaj ljubavi.

Njegova vojska pojuri za njim, svi na konjima - juriš Kandoraca, Arafeljana, Šijenaraca i Saldejaca. Ali najviše Malkijeraca. Lan se ne bi iznenadio ako se ispostavi da je iz svog nekadašnjeg kraljevstva privukao sve žive muškarce koji mogu da drže oružje u rukama.

Jahali su kličući, mašući mačevima i spuštajući koplja. Kopita su grmela, glasovi su im bili kao kršenje talasa, a ponos snažniji od bleštanja sunca. Bilo ih je dvanaest hiljada - a jurišali su kao da su vojska od stotinu pedeset hiljada.

Ovaj dan pamtiće se kao častan, razmišljao je Lan galopirajući. Poslednji juriš Zlatnog ždrala. Pad Malkijera.

Kraj je došao. Dočekaće ga uzdignutih mačeva.