Tornjevi ponoći

Bariga se spotače i pade na zemlju. Zastenja i okrenu se, boreći se za vazduh. Nalazio se u jednoj udolini između dva brda, severno od kule Hit. Njegova nekada lepa odeća - kaput i prsluk od skupog somota - bila je pocepana i krvava. Smrdeo je na dim, a kada bi sklopio oči video bi Troloke kako napadaju njegov karavan i kolju njegove sluge i vojnike.

Svi su pali. Tum, Jang... obojica mrtvi. Svetlosti, svi su mrtvi.

Bariga zadrhta. Kako je došlo do toga? On je samo trgovac. Trebalo je da poslušam Rebeka, pomislio je. Dim se dizao s kule Hit iza njega. Tamo se njegov karavan zaputio. Kako je moguće da se sve to dešava?

Mora nastaviti da se kreće. Na istok. Poći će ka Arafelu. Druge Krajine nisu mogle da padnu, zar ne?

Pope se uz jednu padinu, grabeći kratku divlju lozu. Kao da hvata crve. Obuzima ga vrtoglavica. Stiže do vrha brda, a ceo svet se zavrte oko njega. Pade tu, dok mu je krv curila sa zavoja.

Nešto se ispred njega pomeri. On trepnu. Oni oblaci na nebu nose oluju. Pred njim su bile tri prilike u crnoj i smeđoj odeći i približavale su mu se gipkim i skladnim koracima. Mirdraali!

Ne. On trepnu da očisti oči od suza i krvi. Ne, to nisu Mirdraali. Bili su to ljudi, s crvenim velovima preko lica. Hodali su pogureno, pogledom šestareći po okolini, s kratkim kopljima na leđima.

„Hvala Svetlosti.", prošapta. „Aijeli." Bio je u Andoru kada je Rand al’Tor došao. Svi znaju da Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja. Ukrotio ih je.

Bezbedan sam!

Jedan Aijel priđe Barigi. Zašto mu je veo crven? To je neobično. Aijelove tamne oči bile su staklaste i okrutne. Aijel skinu veo i otkri nasmejano lice.

Zubi su mu bili isturpijani i zašiljeni. Nasmeši se još više, vadeći nož iz korica za pojasom.

Bariga zagrca, gledajući te grozne čeljusti i radost u očima čoveka dok je kretao da ga ubije. To nisu Aijeli. Oni su nešto drugo.

Nešto užasno.

Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, tiho je sedeo u svom snu. Udisao je hladan, svež vazduh. Beli oblaci nežno su lebdeli oko njega, ljubeći mu kožu svojom vlagom.

Njegov noćašnji presto bila je ravna stena na planinskoj padini; kroz oblake je gledao jednu uzanu dolinu. To nije pravo mesto. Nije čak ni Svet snova, ono mesto gde se borio protiv Izgubljenih, za koje mu je kazano da je veoma opasno.

Ne, ovo je jedan od njegovih običnih snova. Sada vlada njima. Ti snovi su mesto gde ima mir da razmišlja, zaklonjen štitovima dok njegovo telo spava pored Min, u njihovom novom logoru podignutom na Merilorskom polju, okruženom Krajišnicima. I Egvena je tamo, sa okupljenim vojskama. Bio je spreman na to. Računao je na to.

Sutra će oni čuti njegove zahteve. Ne ono što će tražiti da ne bi polomio pečate - to će učiniti šta god Egvena kazala. Ne, ovo će biti zahtevi koje će on uputiti svetskim vladarima u zamenu za to što će otići u Šajol Gul i suočiti se s Mračnim. Nije baš siguran šta će raditi ako ga odbiju. Biće im veoma teško da to učine. Ponekad je korisno kada čoveka prati glas da je nerazuman.

Udahnu duboko i spokojno. Tu, u njegovom snu, brda su bila zelena. Onakva kakva je pamtio. U toj bezimenoj dolini ispod njega, zaklonjenoj Maglenim planinama, počeo je svoje putovanje. Ne svoje prvo, niti svoje poslednje - ali možda najvažnije. Sasvim sigurno jedno od najbolnijih.

„A sada sam se vratio", prošapta. „Opet sam se promenio. Čovek se stalno menja."

Osećao je izvesno jedinstvo u tome što se tu vratio, na mesto gde se prvi put suočio sa ubicom u sebi. Mesto kuda je prvi put pokušao da pobegne od onih koje je trebalo da drži kraj sebe. Sklopi oči, uživajući u spokoju. Miru. Skladu.

U daljini začu vrisak bola.

Rand otvori oči. Šta je to bilo? Ustade i okrenu se. To mesto je stvoreno u njegovom umu, zaštićeno i bezbedno. Ne može da...

Vrisak se opet začu. Dalek. Namršti se i diže ruku. Prizor oko njega nestade, rastačući se u maglu. Stajao je u crnilu.

Eno, pomislio je. Nalazio se u dugom hodniku obloženom tamnim drvetom. Pošao je njime, a bat njegovih koraka odjekivao je tim hodnikom. Ono vrištanje. Narušilo mu je mir. Neko trpi bol. Nekome je potreban.

Rand potrča. Stiže do jednog dovratka na kraju hodnika. Crvenkasto drvo od kojeg su vrata bila napravljena bilo je kvrgavo i grubo, kao debelo korenje nekog drevnog drveta. Rand zgrabi dršku - tek još jedan koren - i naglo otvori vrata.

Ogromna prostorija iza njih bila je čisto crnilo, bez tračka svetlosti, poput neke pećine duboko ispod zemlje. Prostorija kao da je upijala svetlost i gasila je. Vrištanje se čulo iz nje. Bilo je slabašno, kao da ga guši tama.

Rand uđe. Mrak ga proguta. Činilo mu se kao da isisava život iz njega, kao da mu stotinu pijavica isisava krv iz vena. On produži dalje. Nije mogao da oceni odakle dopiru krici, pa je pošao uza zid; na dodir je podsećao na kost - bio je gladak ali ponegde ispucao.

Soba je bila okrugla. Kao da se nalazi u ogromnoj lobanji.