Tornjevi ponoći

Perin se ukoči, opet postajući čovek. Stajao je na uskomešanim talasima, lagano se dižući u vazduh. Šta? U tom slanju video se mlađi Perin. I Moiraina je bila s njim. Kako je Nesputani mogao da zna...

Perin odjednom shvati. U vučjem snu, Nesputani je uvek u Geldanu.

Noame, posla on sada dalekom vuku.

Oseti trzaj iznenađenja, a onda um nestade. Perin se premesti tamo gde je Nesputani bio, pa tu oseti miris malog sela. Ambara. Kaveza.

Perin se pojavi tu. Nesputani je ležao na zemlji između dve kuće i gledao Perina. Nesputani se ni po čemu nije razlikovao od ostalih vukova, iako je Perin sada pretpostavljao šta je istina. To nije vuk. On je zapravo čovek.

„Nesputani", obrati mu se Perin, pa se spusti na jedno koleno i pogleda vuka pravo u oči. „Noame, sećaš li me se?“

Naravno. Ti si Mladi Bik.

„Mislim, sećaš li me se od ranije, kada smo se susreli u budnom svetu? Poslao si mi sliku toga."

Noam otvori čeljusti i u njima se pojavi kost. Velika butna kost, na kojoj je još bilo mesa. Ti si Mladi Bik, tvrdoglavo je poslao.

„Noame, sećaš li se kaveza?", tiho ga upita Perin, šaljući mu sliku. Sliku čoveka, prljave odeće napola pocepane, čoveka kojeg je njegova porodica zaključala u sklepanu drvenu ćeliju.

Noam se ukoči, a njegova slika na tren zatreperi i on se pretvori u čoveka. Slika vuka smesta se vrati i on zareža - grleno i opasno.

„Noame, nisam te podsetio na loša vremena da bih te naljutio", kaza Perin. „Ja... Pa, ja sam kao ti."

Ja sam vuk.

„Da", saglasi se Perin. „Ali ne uvek.“

Uvek.

„Ne“, odlučno mu reče Perin. „Nekada si bio kao ja. Ne pomaže da misliš drugačije."

Ovde pomaže, Mladi Biče, posla mu Noam. Ovde pomaže.

To jeste tačno. Zašto je Perin toliko uporan kada je o tome reč? Ali Skakač ga je tu poslao. Zašto bi Nesputani znao odgovor? To što ga je video, to što zna ko je on bio, ponovo je probudilo sve Perinove strahove. Pomirio se sa sobom, ali eto čoveka koji se u potpunosti prepustio vuku.

Perin se toga užasavao. To je stalo između njega i vukova. Zašto bi ga Skakač poslao tu sada kada je to savladao? Nesputani oseti njegovu zbunjenost. Kost nestade, a Nesputani spusti glavu na šape, gledajući Perina.

Noam - skoro potpuno sišavši s uma - razmišljao je samo o tome kako da se oslobodi i kako da ubija; bio je opasnost za sve oko sebe. Toga više nema. Nesputani izgleda spokojno. Kada su oslobodili Noama, Perin se brinuo da će taj čovek umreti brzo, ali izgleda da je živ i zdrav. Makar živ - Perin ne može da oceni njegovo zdravlje na osnovu toga kako taj čovek izgleda u vučjem snu.

Ipak, um Nesputanog sada je u daleko boljem stanju. Perin se namršti. Moiraina mu je kazala da u umu onog stvorenja nije ostalo ništa od Noama.

„Nesputani", reče mu Perin. „Šta ti misliš o svetu ljudi?"

Perina smesta zasu niz slika. Bol. Tuga. Uvenuli usevi. Bol. Veliki, debeli, napola pijan čovek kako tuče lepu ženu. Bol. Vatra. Strah, tuga. Bol.

Perin se zatetura. Nesputani nastavi da šalje slike. Jednu za drugom. Grob. Manji grob pored njega, kao za dete. Sve veća vatra. Perin je sada prepoznao Noamovog brata, mada onda nije delovao opasno - potpuno pobesneo.

Bila je to prava poplava, bilo je to previše. Perin poče da zavija. Da oplakuje život koji je Noam vodio, tu jadikovku tuge i bola. Nije ni čudo što je taj čovek odabrao da živi kao vuk.

Slike prestaše da ga zasipaju, a Nesputani okrenu glavu. Perin shvati da se bori za dah.

Dar, posla mu Nesputani.

„Svetlosti", prošapta Perin. „To je bio tvoj izbor, zar ne? Namerno si izabrao vuka."

Nesputani sklopi oči.

„Mislio sam da će me preuzeti ako se ne pazim", kaza mu Perin.

Vuk je spokoj, posla mu Nesputani.

„Da“, saglasi se Perin i spusti ruku na vučju glavu. „Razumem."

Nesputani je uravnotežen. Njegova ravnoteža drugačija je od Elijasove. Drugačija i od one koju je Perin našao. On razume. To ne znači da nije opasno ako dopusti da izgubi vlast nad sobom. Ali bilo mu je potrebno da spozna taj krajnji spokoj. Taj poslednji deo sebe.

Hvala ti, posla Perin. Slika vuka po imenu Mladi Bik i čoveka po imenu Perin kako stoje jedan pored drugog, na vrhu nekog brda, a mirisi su im jedan te isti miris. Posla tu sliku daleko od sebe, što je snažnije mogao. I Nesputanom i obližnjim vukovima. Svima koji su hteli da slušaju.

Hvala ti.

„Dovije’andi se tovja sagain“, reče Olver bacajući kockice. One se zakotrljaše po platnenom podu šatora. Olver se nasmeši kada se zaustaviše. Sve same crne tačkice, bez vijugavih linija ili trouglova. Baš srečno bacanje.

Olver pomeri svoju figuricu po platnenoj tabli za igru zmija i lisica koju mu je otac napravio. Olvera zaboli svaki put kada vidi tu tablu. Podseća ga na oca. Ali to nije pokazivao i nije dozvoljavao da to iko sazna. Ratnici ne plaču. Sem toga, jednog dana će on naći onog Šaidoa koji mu je ubio oca. Onda će se Olver osvetiti.