Tornjevi ponoći

„Mesana je pala", prošapta Šaidar Haran. „Troje Izabranih uništeni su zahvaljujući tvojim postupcima. Obrazac izranja, mreža neuspeha, okvir nesposobnosti."

„Ja nikakve veze nisam imala s Mesaninom smrću!"

„Nikakve? Grendal, snoklin je bio tamo. One koje su se borile rame uz rame s Mesanom kazale su da su pokušale da se premeste i privuku Aes Sedai tamo gde su pripremile klopku. Nije trebalo da se bore u Beloj kuli. Nisu mogle da odu. Zbog tebe."

„Isam..."

„Alatka tebi data u ruke. Grendal, neuspeh je tvoj."

Ona opet obliznu usne. Usta joj se osušiše. Mora da postoji nekakav izlaz. „Imam bolji plan, smeliji. Bićeš zadivljen. Al’Tor misli da sam mrtva, tako da mogu da..."

„Ne." Glas tako tih, ali tako grozan. Grendal shvati da ne može da govori. Nešto joj je uzelo glas. „Ne", nastavi Šaidar Haran. „Ta prilika pružena je drugome. Ali, Grendal - ti nećeš biti zaboravljena."

Ona diže pogled, osećajući kako je preplavljuje nada. One mrtve usne široko su joj se smešile, a bezoki pogled bio je uprt u nju. Obuze je užasan osećaj i srce joj potonu u pete.

„Ne“, nastavi Šaidar Haran. „Neću te zaboraviti, a ti nećeš zaboraviti ovo što će uslediti."

Ona razrogači oči, pa zaurla kada on posegnu ka njoj.

Nebom je grmelo; trava oko Perina se zanjiha. Ta trava je bila istačkana crnilom, baš kao u stvarnom svetu. Čak i vučji san umire.

Vazduh je bio pun mirisa kojima tu nije mesto. Vatra koja gori. Krv koja se suši. Mrtvo meso neke životinje koju ne može da prepozna. Trulež jaja.

Ne, pomislio je. Ne, neće biti tako.

Pribra svu svoju volju. Ti mirisi će nestati. I nestadoše, a zameniše ih mirisi leta. Trava, ježevi, bube, mahovina, miševi, gugutke, purpurne zebe. Pojaviše se i oživeše u krugu oko njega.

On stisnu zube. Stvarnost se oko njega širila kao talas, a crnilo je nestajalo s biljaka. Iznad njega, oblaci se zamreškaše, pa rastvoriše. Sunčeva svetlost pokulja s neba. Grmljavina utihnu.

A Skakač je živ, pomislio je Perin. Jeste! Osećam miris njegovog krzna, čujem mu korake po travi.

Vuk se pojavi pred njim, kao da nastaje iz izmaglice. Srebrnastosiv, prosed od godina. Perin je osećao ushićenje zbog svoje moći. Stvarna je.

A onda vide oči tog vuka. Beživotne.

Miris postade ustajao i pogrešan.

Perin se preznojavao od napora da se usredsređuje. Nešto u njemu postalo je nepovezano. Previše snažno ulazi u vučji san; pokušaj da potpuno ovlada tim mestom podsećao ga je na pokušaj da ovlada vukom u kutiji.

On viknu i pade na kolena. Magloviti lažni Skakač nestade u pramičku sumaglice, a oblaci pohrliše nazad na svoje mesto. Munja sevnu iznad njega, a crne tačke preplaviše travu. Vratiše se i pogrešni mirisi.

Perin je klečao, znoj mu se slivao s veđa, a jednom rukom se držao za bodljikavu smeđe-crnu travu. Previše je kruta.

Perin pomisli na Failu, koja je bila u njihovom šatoru na Merilorskom polju. Ona je njegov dom. Mnogo toga mora da se uradi. Rand je došao, baš kao što je obećao. Sutra će se suočiti sa Egvenom. Pomisao na stvaran svet uzemljila je Perina, sprečavajući ga da prejako ulazi u vučji san.

Perin ustade. On tu može mnogo toga da uradi, ali ima granica. Uvek ima granica.

Potraži Nesputanog. On će objasniti.

To je bilo poslednje slanje koje mu je Skakač uputio. Šta to znači? Skakač je kazao da je Perin došao do odgovora. Ali Nesputani će objasniti taj odgovor? Slanje je bilo preplavljeno bolom, gubitkom, zadovoljstvom zbog toga što je Perin prihvatio vuka u sebi. Poslednja slika vuka kako gordo skače u mrak, krzna blistavog, odišući mirisom rešenosti.

Perin posla sebe na Džehanski drum. Nesputani je često tamo, sa ostacima čopora. Perin posegnu i nađe ga: mladog mužjaka smeđeg krzna i vitke građe. Nesputani ga je zadirkivao, šaljući mu sliku Perina kao bika koji gazi jelena. Ostali su zaboravili na tu sliku, ali Nesputani se i dalje sećao.

Nesputani, posla mu Perin. Skakač mi je kazao da si mi potreban.

Vuk nestade.

Perin se lecnu, pa skoči na mesto gde je vuk bio - vrh jedne litice, nekoliko liga od puta. Oseti najslabiji mogući miris vukovog odredišta, pa ode tamo. Bilo je to brisano polje sa ambarom u daljini koji je delovao trošno.

Nesputani?, posla mu Perin. Vuk se sakrio u obližnjem grmlju.

Ne. Ne. Nesputani mu je slao strah i bes.

Šta sam uradio?

Vuk munjevito pobeže, ostavljajući rastopljeni blesak za sobom. Perin zareža, pa se spusti na sve četiri, pretvarajući se u vuka. Mladi Bik polete za Nesputanim tako brzo da mu je vetar urlao u ušima. Natera ga da se razmiče pred njim, što mu još više poveća brzinu.

Nesputani pokuša da nestane, ali Mladi Bik pođe za njim, pojavljujući se usred okeana. Doskoči na talase, a voda mu se stvrdnu pod šapama, i on nastavi da juri za Nesputanim ne prekidajući korak.

Slanja Nesputanog sevala su od slika. Šume. Gradovi. Polja. Slika Perina, koji ga gleda stojeći ispred jednog kaveza.