Tornjevi ponoći

Krajičkom oka pogleda Meta i on vide kako ga ona i dalje odmerava pogledom. Da, to je ista ona Moiraina. Ponižena i zbačena sa svog postolja - ali ona mu iz nekog razloga upravo zbog toga deluje samo još snažnije.

Tom izmami jedan kolebljivi plamičak iz drveta, koji posla pramičak dima u vazduh pre nego što se ugasi. Drvo je verovatno previše mokro. Tom opsova.

„Sve je u redu, Tome“, tiho mu kaza Moiraina. „Biču dobro."

„Neču da se prehladiš istog trena kada smo te izbavili iz onog mesta“, reče joj Tom. Izvadi palidrvce, ali u drvetu se odjednom pojaviše žiške i vatra buknu, pucketajući dok je sagorevala previše vlažnu potpalu.

Met pogleda Moirainu, čije je lice nosilo izraz potpune usredsređenosti.

„O", izusti Tom, pa se zasmeja. „Skoro da sam zaboravio na to..."

„To je sada skoro sve što mogu da izvedem sama", odgovori Moiraina i namršti se. Svetlosti, je li se Moiraina ranije mrštila? Bila je previše nadmena za tako nešto, zar ne? Ili je to Met pogrešno pamti?

Moiraina. On to priča s plamenom Moirainom! Mada je ušao u kulu s tačno određenim ciljem da je izbavi, delovalo mu je potpuno neverovatno da razgovara s njom. Bilo je to kao da priča sa...

Pa, kao da priča s Birgitom Srebrolukom ili Džainom Lakonogim. Met se nasmeši i odmahnu glavom. Kakav je samo svet i kako je njegova uloga u njemu čudna.

„Kao to misliš, Moiraina?", upita Tom, stavljajući grančice na vatru. „Kako je to sve što možeš?"

„Aelfini i Elfini", objasni ona spokojnim glasom. „Oni uživaju i cene jaka osećanja. Iz nekog razloga, osećanja jednog ta’verena još ih više opijaju. Ima i drugih stvari u kojima uživaju."

Tom je pogleda i namršti se.

„Moja Moć, Tome", objasni ona. „Slušala sam ih kako kevću i sikću jedni na druge dok su se hranili mnome - i Aelfini i Elfini, samo naizmence. Izgleda da se ne dešava često da imaju Aes Sedai samo za sebe. Crpeći moju sposobnost da usmeravam, hranili su se dvostruko - mojom tugom zbog toga što gubim i samom Moći. Moja snaga je u velikoj meri umanjena.

Tvrdili su da su ubili Lanfear tako što su je prebrzo iscrpeli, mada mislim da su samo pokušavali da me uplaše. Neki čovek je bio prisutan kada su me jednom probudili. Kazao je da ja nisam ona koju traži." Oklevala je, pa zadrhtala. „Ponekad sam priželjkivala da će me brzo iscrpeti i tako mi okončati život."

Malim logorom zavlada mrtva tišina, osim što se čulo pucketanje vatre. Tom pogleda Moirainu potpuno bespomoćno.

„Ne budi toliko tužan, Tome Meriline", kaza mu Moiraina i nasmeši se. „Osetila sam strašne stvari, ali svi ljudi znaju za takve trenutke očaja. Verovala sam da ćeš doći." Ona skinu jednu ruku s plašta - otkrivajući vitko bledo rame i ključnu kost - pa posegnu prema njemu. On se pokoleba, a onda joj prihvati ruku i stisnu je.

Moiraina pogleda Meta. „A ti, Metrime Kautone. Više nisi običan seljačić. Da li te oko mnogo boli?“

Met slegnu ramenima.

„Izlečila bih ti ranu da mogu", kaza mu Moiraina. „Ali čak i da sam i dalje snažna koliko sam nekada bila, ne bih mogla da ti vratim oko.“ Spusti pogled, pa pusti Tomovu ruku i podiže svoju. „Je li angreal kod tebe?"

„O, da", odgovori Tom i izvadi onu neobičnu grivnu iz džepa, pa joj je stavi na ruku.

„Sa ovim", reče Moiraina, „biču dovoljno snažna da te makar poštedim bola. Stavili su mi je na ruku da bi mi omogućili da povlačim više Moći i da bi njihova hrana bila sočnija. Zapravo sam je zatražila - bila je jedan od moja tri zahteva. Samo nisam shvatila da će je na kraju iskoristiti protiv mene."

„Ispunili su ti tvoja tri zahteva?", mršteći se upita Met.

„Prošla sam kroz ter’angreal", odgovori mu ona. „Drevni sporazum važio je i za njih i za mene, premda mi nije bilo lakog povratka pošto je dovratak bio uništen. Zahvaljujući... pređašnjim događajima znala sam da neću pobeći odande ako ti ne dođeš po mene, ma šta moji zahtevi bili i ma koliko ih brižljivo sročila. Stoga sam ih iskoristila na najbolji mogući način."

„Šta si tražila?" upita je Met. „Pored angreala?"

Ona se nasmeši. „Za sada ću to zadržati za sebe. Ali zahvalna sam ti, mladi Metrime. Na tome što si mi spasao život."

„Onda ništa više ne dugujemo jedno drugome", reče joj on. „Ti si mi u Dvema Rekama spasla glavu. Plamen me spalio ako od tada nisam lepo galopirao kroz život."

„A tvoja rana?"

„Ne boli me toliko." Zapravo, luđački ga boli. Zaista, zaista gadno. „Nema potrebe da traćiš snagu na nju."

„Vidim da se i dalje bojiš Jedne moći."

On se nakostreši. „Bojim?"

„Pretpostavljam da imaš valjan razlog za tu bojazan." On skrenu pogled. „Ali pazi se. Ponekad se ispostavi da nam najneprijatniji događaji u našim životima zapravo donose dobro."

Da, ona je i dalje Moiraina. Smesta daje pouku i savet. Ali možda ima pravo - nakon svega kroz šta je prošla - da drži predavanje o patnji. Svetlosti! Znala je kroz šta će sve proći, a svejedno je gurnula Lanfear u onaj ter’angreal? Možda Met ipak u celoj toj priči nije heroj, a možda nije ni Noel.

„Šta sada?" upita Tom i sede na panj. Metu je prijala toplota koja se širila od vatre.