Tornjevi ponoći

Ali ako je tako, onda makar može da računa na njih da neće stati uz Taima. Kada zuriš ribi-lavu niz ždrelo, gusarska tamnica ne deluje toliko loše. Androl je za tu izreku čuo dok je radio na jednom ribolovačkom brodiću na jugu.

Duboko uzdahnu, pa pokuca. Dežmekasta Crvena otvori mu vrata. Imala je bezvremeno lice jedne Aes Sedai - ne mlado, ali ni staro. Odmerila ga je.

„Čujem da hoćeš da odeš iz Crne kule", reče joj Androl, nadajući se da radi pravu stvar.

„Je li se vaš M’hejl predomislio?", upita ona s nadom u glasu. Čak se i nasmešila. To je retkost za Aes Sedai.

„Ne“, odgovori joj Androl. „Koliko ja znam, i dalje vam je zabranjeno da odete."

Ona se namršti. „Onda..."

Tišim glasom, Androl joj reče: „Aes Sedai, ti nisi jedina koja bi da ode odavde."

Ona ga pogleda, a lice joj postade savršeno spokojno. Ne veruje mi, pomislio je. Baš je čudno kako i nedostatak osećanja može da prenese poruku.

On očajno pođe prema njoj, spuštajući ruku na dovratak. „Ovde nešto nije u redu. Reč je o nečemu gorem nego što shvataš. Nekada - davno - muškarci i žene koji koriste Moć stremili su da zajedno ostvare neke ciljeve. To ih je snažilo. Molim te, saslušaj me."

Ona je na tren samo stajala, a onda otvorila vrata. „Uđi, ali brzo. Tama - žena s kojom delim ovu kolibu - nije ovde. Moramo da završimo pre nego što se ona vrati."

Androl uđe u kolibu. Ne zna ulazi li u gusarsku tamnicu ili ribi-lavu u usta - ali to će morati da posluži.

57 Zec za večeru

Met pade na neravno tle zaslepljen bleskom svetlosti. Psujući, posluži se ašandareijem kako ne bi pao. Osećao je miris rastinja, zemlje i trulog drveta. Bube su zujale u hladu.

Belilo iščile i on vide da stoji ispred kule Gendžei. Delimično je očekivao da će se pojaviti u Ruideanu. Činilo mu se da će ga koplje vratiti u njegov svet na onom mestu odakle je ušao. Tom je sedeo na zemlji i držao Moirainu u sedečem položaju, a ona je treptala i osvrtala se.

Met se okrenu prema kuli i upre prst naviše. „Znam da gledate!" ushićeno uskliknu. Uspeo je. Krvavo je izvukao živu glavu! „Pobedio sam vas, vi otpaci jedni blatnjavi! Ja, Metrim Kauton, preživeo sam vaše zamke! Ha!“ Diže ašandarei iznad glave. „Vi ste mi dali izlaz! Najedite se te gorčine, vi plameni, spaljeni lažovi jedni okopiljeni!“

Met ozareno zari kraj kopljišta u tle ispred sebe. Klimnu. Niko ne može da izradi Metrima Kautona. Lagali su ga, pričali mu neodređena proročanstva i pretili mu, a onda su pokušali da ga obese. Ali Met je na kraju uspeo da ih nadmudri.

„Ko je bio drugi čovek?“, tiho upita Moiraina iza njega. „Onaj kojeg sam videla, a nisam ga poznavala?"

„On nije preživeo", odgovori joj Tom ozbiljnim glasom.

Met se na to malo pokunjio. Njihova pobeda imala je svoju cenu - i to stravičnu. Zar je Met sve to vreme putovao sa živom legendom?

„Bio nam je prijatelj", reče Met, pa se okrenu i iščupa ašandarei iz tla. „Tome, kada budeš pisao baladu o ovome, dobro pazi da istakneš kako je on bio heroj."

Tom pogleda Meta, a onda znalački klimnu glavom. „Svet če želeti da zna šta se dogodilo s tim čovekom." Svetlosti. Kad Met malo bolje razmisli, Tom se uopšte nije iznenadio kada je čuo da je Noel zapravo Džain Lakonogi. On je to znao. Kada li je to prokljuvio? Zašto mu ništa nije rekao? Baš je neki prijatelj.

Met samo odmahnu glavom. „Pa, izvukli smo se odande ovako ili onako. Ali, Tome, sledeči put kada ja budem hteo da krvavo pregovaram, prišunjaj se iza mene i mlatni me po glavi nečim velikim, teškim i tupim. A onda preuzmi pregovore."

„Tvoj zahtev je primljen k znanju."

„Hajde da se malo sklonimo odavde. Neću da se ona krvava kula nadvija nadamnom."

„Da“, potvrdi Moiraina, „moglo bi se reći da se hrane osećanjima. Premda ja to ne bi nazvala hranjenjem koliko ushićivanjem osećanjima. Njima to nije potrebno da bi preživeli, ali ih veoma zadovoljava."

Sedeli su u jednoj šumovitoj udolini nedaleko od kule, odmah do livade koja se prostirala uz Arinelu. Guste krošnje bacale su hlad i zaklanjale pogled na kulu.

Met je sedeo na omanjoj steni prekrivanoj mahovinom dok je Tom palio vatru. U džepu mu je bilo jedno od Aludrinih palidrvaca, kao i nekoliko vrećica čaja, mada nisu imali u čemu da zagreju vodu.

Moiraina je sedela na zemlji, još umotana u Tomov plašt, leđima naslonjena na jedno izvaljeno deblo. Zatvorila je plašt sa unutrašnje strane, tako da je bila potpuno ogrnuta, izuzev lica i onih tamnih kovrdža. Više liči na ženu nego što Met pamti - on je se seća kao statue. Uvek bezizražajne, lica poput uglačanog kamena, a očiju nalik na tamnosmeđi topaz.

Sada sedi blede kože, rumenih obraza, i ukovrdžane kose koja joj prirodno pada oko lica. Sa izuzetkom tog njenog bezvremenog lica jedne Aes Sedai, potpuno je zanosna. Ali na tom licu se vidi više osećanja nego što Met pamti; vidi se s kolikom naklonošću gleda Toma, vidi se kako se blago ježi kada govori o vremenu koje je provela u kuli.