Tornjevi ponoći

„Ja nikada nisam provodila mnogo vremena u Tar Valonu", reče Moiraina. „Tome Meriline, mislim da ćemo uživati u zajedničkim putovanjima - ako preživimo predstojeće mesece." Ona pogleda Meta. „Mete, ne bi trebalo da tek tako odbacuješ zaštitničku vezu. Blagoslovi koje ona pruža u danima pred nama biće od velike koristi za muškarce."

Met vrati šešir na glavu. „To možda jeste tačno, ali nećeš doživeti da mene vidiš krvavo zarobljenog u takvoj vezi. Bez uvrede, Moiraina. Ti mi se dopadaš - ali da budem vezan za ženu? To se Metrimu Kautonu vala neće desiti."

„Ma je li tako?" upita Tom, kao da mu je to smešno. „Zar nismo utvrdili da tvoja Tuon može da usmerava, ako reši da to nauči?"

Met se ukoči. Krvavi pepeo. Tom je u pravu. Ali usmeravanje bi učinilo da ona postane marat’damane. Ona ne bi učinila tako nešto. On ne mora da se brine zbog toga.

Zar ne?

Mora da mu se na licu videlo sve o čemu razmišlja, jer se Tom tiho zasmeja a Moiraina opet nasmeši. Ali njih dvoje ubrzo izgubiše zanimanje da ga zadirkuju, pa počeše da tiho razgovaraju. Ljubav koja im se videla u očima bila je prava. Oni se zaista vole. Svetlosti! Kako li je to Metu samo promaklo? Oseća se kao čovek koji je doveo nerasta na konjsku trku.

Odlučio je da ih ostavi nasamo i da se skloni negde. Pode da izvidi područje gde bi kapija trebalo da se otvori. Bolje bi joj bilo. Nemaju nikakve zalihe, a Metu se baš i ne dopada zamisao da zaustavlja neki brod, pa da plove sve do Kaemlina.

Do obale Arinele dovela ga je kratka šetnja preko livade. Kada je tu došao, podigao je malu humku od kamena za Noela, a onda je pozdravio naherivši šešir i seo da čeka i razmišlja.

Moiraina je bezbedna. Met je preživeo, mada ga ona krvava očna duplja luđački boli. I dalje nije siguran da li Aelfini i Elfini povlače uzice vezane za njega, ali ipak jeste ušao u njihovu jazbinu i izašao odatle neozleđen. Uglavnom.

Ostao je bez oka. Kako će to uticati na njegovo umeće u borbi? To ga brine više od svega. Izigrava hrabrost, ali u sebi drhti. Šta li će Tuon pomisliti o suprugu kojem nedostaje jedno oko? Šta li će misliti o suprugu koji možda nije u stanju da se odbrani?

On izvadi nož iz korica i prevrnu ga u vazduhu tako da mu sečivo pade na dlan. A onda, ponet hirom, baci ga iza sebe i ne gledajući. Začu tihu ciku, pa se okrenu i vide zeca prostrtog po tlu, probodenog nasumice bačenim nožem.

Nasmeši se, pa se opet okrenu da pogleda reku. A onda primeti nešto što se zakačilo između dva velika kamena na obali. Bio je to prevrnuti bakarni kazančić, jedva nešto malo korišćen, već samo gdegde ulubljen sa strane. Mora da je ispao nekom putniku koji je pešačio uz reku.

Da, možda ne može da oceni daljinu i možda više ne vidi onako dobro. Ali sreća svejedno bolje radi svoj posao kada čovek ne gleda.

Nasmeši se još šire, a onda zgrabi zeca - odraće ga i spremiti za večeru - pa uze kazančić s rečne obale.

Moiraina će ipak dobiti čaj.

EPILOG I posle

Grendal je iz svoje nove palate žurno pokupila šta joj je trebalo. Sa stola je uzela mali angreal koji joj je Mesana dala u zamenu za obaveštenja. Bio je u obliku malog noža izrezbarenog od belokosti; u Al’Torovom napadu ostala je bez svog zlatnog prstena.

Grendal baci angreal u torbu, pa zgrabi hartije s kreveta. Imena očiju i ušiju - sve čega je mogla da se seti od onoga što je bilo uništeno u Natrinovoj humci.

Talasi su se kršili o stenje napolju. Još je mrak. Prošlo je tek nekoliko trenutaka otkad ju je njena poslednja alatka izneverila, a Ajbara preživeo na bojnom polju. To je trebalo da upali!

Nalazila se u svom lepom majuru nekoliko milja od Ebou Dara. Od kada Semirhag više nema, Grendal je počela da postavlja strune oko njihove nove, detinje carice. Sada če morati da prekine te spletke.

Perin Ajbara je pobegao. Bila je zatečena. Svi savršeni planovi savršeno su se sklopili. A onda je on... pobegao. Kako? Proročanstvo... govorilo je...

Ona budala, Isam, pomislila je Grendal, gurajući hartije u torbu. I onaj glupi Beli plašt! Preznojava se. Ona ne bi trebalo da se preznojava.

Ona baci još nekoliko ter’angreala sa stola u torbu, pa poče da pretura po ormaru tražeći presvlaku. On može da je nađe bilo gde na svetu. Ali možda neki od odraženih svetova Putnih kamenova. Da. Tu njegove veze nisu...

Okrenu se, naručja punog svile, i ukoči se. Jedna prilika stajala joj je u sobi. Visoka, kao stub odeven u crnu odoru. Bezoka. Nasmešenih usana boje smrti.

Grendal pade na kolena, bacivši odeću. Znoj joj se niz slepoočnice slivao na obraze.

„Grendal", obrati joj se visoki Mirdraal. Glas mu beše užasan, kao poslednji šapati umirućeg. „Izneverila si, Grendal."

Šaidar Haran. Veoma gadno. „Ja...“, zausti ona, oblizujući suve usne. Kako da ovo preokrene u pobedu? „Sve je u skladu s planom. Ovo je samo..."

„Grendal, znam te u dušu. Osećam tvoj užas.“

Ona čvrsto sklopi oči.