Zenica sveta

Razrogačila je oči i počela je da se odmiče na stolici od njega, a onda su se njena leđa prkosno ispravila. Tom izgleda to nije primetio. Nastavio je zlokobno tihim glasom: „Preplavili bi gostionicu kao smrtonosni mravi samo zbog glasina, šapata. Njihova mržnja je snažna koliko i želja da ubiju ili zarobe svakoga kao njih dvoje. A devojka? Momci? Ti? Svi ste povezani s njima. Dovoljno za Bele plašteve, u svakom slučaju. Ne bi ti se svidelo kako oni postavljaju pitanja, naročito u vezi s Belom kulom. Ispitivači Belih plaštova pretpostavljaju da si kriv pre no što počnu, a za tu vrstu krivice imaju samo jednu presudu. Njih ne zanima istina, oni misle da je već znaju. Jedino što traže svojim vrelim gvožđem i kleštima jeste priznanje. Bolje da zapamtiš da su neke tajne isuviše opasne da se izgovore naglas, čak i kada misliš da znaš ko sluša.“ Ispravio se mrmljajući: „Izgleda da u poslednje vreme ovo često pričam ljudima.“

„Dobro si ovo rekao, zabavljaču“, reče Lan. Zaštitnik ga je ponovo gledao kao da ga odmerava. „Iznenađen sam zbog tvoje brige.“

Tom je slegnuo ramenima. „Zna se i da sam ja stigao s vama. Ne bi mi se svidelo da mi ispitivač sa usijanim gvožđem govori da okajem svoje grehe i hodam u Svetlu.“

„To je“, upade Ninaeva oštro, „samo još jedan razlog da oni sutra ujutru pođu sa mnom kući. Ili, još bolje, danas popodne. Što pre budemo dalje od vas i na putu za Emondovo Polje, to bolje.“

„Ne možemo“, reče Rand i bilo mu je drago što su njegovi prijatelji progovorili istovremeno, tako da je Ninaeva morala sve popreko da pogleda; nikoga nije izostavila. Ali on je progovorio prvi i svi su zaćutali, gledajući ka njemu. Čak se i Moiraina zavalila u svoju stolicu, posmatrajući ga iznad prepletenih prstiju. Trebalo mu je snage da pogleda u Mudrost. „Ako se vratimo u Emondovo Polje, i Troloci će se vratiti. Oni... nas traže. Ne znam zašto, ali tako je. Možda možemo da saznamo razlog u Tar Valonu i kako da ih zaustavimo. To je jedini način.“

Ninaeva je odmahnula rukama. „Zvučiš baš kao Tam. Morali su da ga odnesu pred skupljene seljane, gde je pokušao da ubedi sve. Već je pokušao sa Seoskim savetom. Svetlost zna kako je tvoja... gazdarica Alis“ — ime je bilo ispunjeno planinom prekora — „uspela da ga natera da joj poveruje; on obično ima trunčicu razuma više od većine ljudi. U svakom slučaju, Savet je uglavnom gomila budala, ali ne toliko glupih, a to nisu bili ni ostali. Složili su se da moraju da vas nađu. Onda je Tam hteo da on bude taj koji će poći za vama, a nije mogao da stoji. Mora da je glupost nasledna u tvojoj familiji.“

Met pročisti grlo, a onda promumla: „Šta s mojim tatom? Šta je on rekao?“

„On se plaši da ćeš isprobati svoje trikove na strancima i završiti razbijene glave. Izgledalo je kao da se više bojao toga nego... gazdarice Alis. Ali opet, on nikada nije bio mnogo pametniji od tebe.“

Činilo se da Met nije bio siguran kako da razume to što je rekla, ili kako da odgovori, čak da li i treba da odgovori.

„Očekujem...“, poče Perin oklevajući. „Mislim, pretpostavljam da ni gazda Luhan nije baš bio zadovoljan zbog mog odlaska.“

„A Šta si očekivao?“ Ninaeva je zgađeno odmahnula glavom i pogledala Egvenu. „Možda ne bi trebalo da sam iznenađena tolikom glupošću vas trojice, ali mislila sam da su drugi pametniji.“

Egvena je sedela zaklonjena iza Perina. „Ostavila sam poruku“, rekla je slabašno. Navukla je kapuljaču svog plašta, kao da se plašila da se njena raspletena kosa vidi. „Objasnila sam sve.“ Ninaevino lice se smračilo.

Rand uzdahnu. Mudrost je bila na ivici jednog od svojih napada vikanja, a činilo se da će ovaj biti prvoklasan. Ako bude odlučila u besu — ako, na primer, bude rekla kako ima nameru da ih vrati u Emondovo Polje bez obzira šta ko mislio — biće gotovo nemoguće da je bilo ko natera da se predomisli. On zausti nešto.

„Poruka!“, progovori Ninaeva u isti mah s Moirainom, koja reče: „Ti i ja još uvek moramo da popričamo, Mudrosti.“

Da je Rand mogao da se zaustavi, učinio bi to, ali reči su navrle kao da se brana otvorila umesto njegovih usana. „Sve je to lepo i krasno, ali ne menja ništa. Ne možemo da se vratimo. Moramo da nastavimo.“ Govorio je sve sporije i tiše, tako da je završio šapućući, dok su ga i Mudrost i Aes Sedai posmatrale. Na taj način su ga gledali kada bi naleteo na žene koje pričaju o poslovima Ženskog kruga. Bio je to pogled koji je govorio da je zakoračio tamo gde ne pripada. Naslonio se, poželevši da je negde drugde.

„Mudrosti“, rekla je Moiraina, „moraš da veruješ da su bezbedniji sa mnom no što bi bili u Dve Reke.“

„Bezbedniji!“ Ninaeva je odmahnula glavom, ne prihvatajući ono što je čula. „Ti si ih dovela ovamo, gde su Beli plaštovi. Isti ti Beli plaštovi koji, ako zabavljač govori istinu, mogu da ih povrede zbog tebe. Kaži mi, kako su to bezbedniji, Aes Sedai?“